На Западу се већ годинама тврди како је ,,сваком реалном политичару у Београду јасно да је Косово изгубљено 1999. године када су тамо умарширале трупе НАТО-а и када је прекинуто протеривање стотина хиљада Албанаца од Милошевићевог режима, али да нико нема храбрости да иступи пред српски народ и да јасно каже да Косово никада више неће бити саставни део Србије”. Западни медији понављају и да је ,,косовским Албанцима незамисливо да живе под српском доминацијом, макар она била само симболична, да би се пре прикључили Гвинеји Бисао него Србији, да то знају и Београд и међународна заједница, али и да упркос томе многи не желе да узму у обзир ове чињенице”.
Дакле, о чињеницама је реч! Оне су прилично познате, али их је потребно поновити. Тврдња да је НАТО напао Југославију 1999. године да би спречио хуманитарну кризу заслужује отприлике исто онолико поверења колико и тврдња Немачке 1939. године када је напала Пољску, да жели да спречи „крвопролиће у Пољској”. Јер, високи комесар УН за избеглице (УНХЦР) известио је да су прве избеглице са Космета регистроване 27. марта, дакле три дана након што је почело бомбардовање. После месец дана бомбардовања, на Космету је, на обе стране, било много више цивилних жртава него током три месеца која су претходила овом рату.
НАТО је 1999. изјавио да је напао Југославију да би је приморао да потпише „мировни споразум” из Рамбујеа. Према Женевској конвенцији, сваки споразум који је изнуђен на силу, или под претњом силе јесте неважећи. Принцип неупотребе силе, формулисан чланом 2. поглавља 4. Повеље УН, обавезује све државе да се уздрже од претње употребом силе, или употребе силе. Постоје само два изузетка од овог принципа: индивидуална или колективна самоодбрана од оружаног напада, члан 51, или употреба силе одобрена од Савета безбедности УН како би се повратили мир и безбедност, члан 39. Са правног гледишта, напад на Југославију 1999. године био је отворени чин агресије на суверену државу, по дефиницији агресије која је дата резолуцијом 3314 Генералне скупштине УН из децембра 1974.
Дакле, то су чињенице, а Србија се сада позива да „прихвати реалност”. Наравно, нико не пориче да је проблем Космета постојао годинама. Са различитим резултатима, тим проблемом бавиле су се две Југославије, Краљевина и СФРЈ. Управо је СФРЈ дала Албанцима на Космету сва права, па је ипак дошло до побуне 1968. и 1981. године. Ако је став Запада да Космет треба да буде независан због тога што је Милошевић укинуо аутономију јужне српске покрајине и што су под Милошевићем Албанци доживљавали то што су доживљавали, шта ћемо с периодом када су Албанци били у Краљевини Југославији и у СФРЈ? Шта је било на Космету од 1941. до 1945. знамо, али то у САД, па и у Европи заборављају. Рутински се игнорише не само историја, већ и здрав разум. У корист српске штете.
Амерички председник Џорџ Буш намерава да признавањем „реалности на терену” развеје косовски мит. Наиме, Американци сматрају да ни за кога није корисно да живи од митова и Вашингтон заступа прагматичан приступ. Није у питању само Космет, ту је и Кипар, па и Кина. То су три случаја револуционарне политике Беле куће, коју је Буш резимирао као од Бога благословену мисију да се промени свет и да се САД кроз тај процес учине безбеднијим. У основи те револуционарне политике јесте став да теолошке црвене линије треба да буду пређене ако неки модел не функционише. Вашингтон је неколико пута нагласио „да кипарске Турке неће оставити на цедилу”, а око Кине на делу је став „да једна Кина представља средство, а не циљ, јер то није постојеће стање ствари”. Другим речима, формулација о једној Кини „чисти” се од идеје да САД прихватају да Тајван представља део Кине.
Разбијање митова кључна је тактика Беле куће. Бушова револуција за сада тече по плану и одражава оно у шта амерички председник верује. Он верује да у политичком домену средство представља војна моћ и да је главно правило политике константан притисак, све док неко не узврати на притисак. Када се то догоди, мења се курс. Москва је то прва схватила, Кина се убрзано наоружава да узврати притисак. За Вашингтон је несхватљиво да се Срби и даље држе косовског мита, и поред бомбардовања 1999.
Заправо, ова америчка администрација је идеолошка, али делује прагматично. Она гази оне народе које може да згази.
Мирослав ЛазанскиПолитика
Нема коментари:
Објави коментар