28 декември 2007

Велика Албанија без Митровице

Приштински пројекат

Ако Косово добије независност, Хашим Тачи би пажњу грађана са тешке економске ситуације могао да скрене једино тврдећи да је проблем у томе што нова држава није уједињена с Албанијом
Мапа „етничке Албаније” коју пропагирају Диогварди и његова Албанско - америчка грађанска лига

Провели смо деведесете године плашећи се велике Србије. С тим је готово. Сада ћемо се добар део предстојећег века плашити велике Албаније. Ове три реченице изговорио је у јулу 1999. Кристофер Хил, амбасадор САД у Македонији и један од главних преговарача Стејт департмента током тадашње косовске кризе. Данас, када наставак ове кризе прети да подели свет, америчке дипломате уверене су да велике Албаније неће бити и да Вашингтон неће дозволити Приштини да се уједини са Тираном. Исто тако уверено су говорили и да Русија неће уложити вето у Савету безбедности УН на резолуцију о независности Косова.

Због две изјаве које су ових дана стигле из врха власти косовских Албанаца, чини се да идеја о великој Албанији и није тако мртва како многи стручњаци и дипломате тврде. Председник привремене владе у Приштини Агим Чеку, коме истиче мандат, тако је изјавио да би Албанци из четири државе у којима – осим у матичној – живе могли да траже уједињење са Албанијом, чиме је вероватно хтео да упозори Запад да не дозволи одвајање северног дела Косова од остатка „надзирано независне” покрајине.

„Уколико Косово буде подељено дуж етничких линија, они ће желети да разговарају о уједињењу са Албанијом”, рекао је он немачкој агенцији ДПА, објаснивши да његова влада нема власт у северној Митровици, као и да му је жао због „неуспеха интеграције тог дела Косова са друштвом у целини”.

Наит Хасани, из Демократске партије Косова, био је прецизнији. „Можда ћемо одржати референдум о уједињењу с Албанијом”, рекао је овај високи члан странке Хашима Тачија која ће наредних дана преузети власт у привременој влади. Хасани се иначе залаже за „размену територија”, што подразумева отцепљење Прешева, Бујановца и Медвеђе од Србије, а касније вероватно и припајање западних делова Македоније Косову. „Многи независност виде само као привремено решење и надају се да ће доћи до коначног припајања другим албанским територијама”, тврди у свом извештају из 2005. чак и Међународна кризна група, истраживачко-лобистичка група која заговара независност Косова.

Међу албанским лобистима свакако је најпознатији бивши амерички конгресмен Џозеф Диогварди, који је позно у животу сазнао да пореклом није Италијан, већ италијански Албанац. Он се уздржава од употребе термина велика Албанија, па и на својој интернет презентацији користи термин „етничка Албанија” кад говори о свом циљу „заштити права Албанаца у свим државама у којима живе”. Сличну аргументацију користе и представници Албанаца у Македонији, који на свом сајту приказују мапу „историјске етничке Албаније”, уз ограду да „албански политички фактори у Македонији наглашавају интегритет македонске територије и граница”. „На овој мапи приказана су подручја око Албаније у којима су Албанци историјско становништво... Намера је да покажемо да Албанци овде живе поколењима, супротно уверењу да су македонски Албанци дошли из Албаније или са Косова”, објашњава се.

Званично, отпор евентуалном уједињењу Косова и Албаније и даље је снажан, па се у једној анкети пре две године 90 одсто косметских Албанаца изјаснило за независност, а само десет одсто за унију са матицом. Ситуација би могла да се промени ако Косово добије независност и ако паналбанска осећања превагну над „косоварским идентитетом” који су америчке дипломате безуспешно покушале да изграде у јужној српској покрајини.

„Идеју да је независност решење за све косовске проблеме Хашим Тачи може да замени само идејом уједињења с Албанијом”, каже Живојин Ракочевић, уредник КиМ радија из Чаглавице код Приштине. „Шта друго он може да понуди? Економски просперитет, интеграције на западном Балкану? Како ће Тачи, после било ког формулисања решења статуса, да објасни трећини грађана Урошевца, који по истраживању УНДП-а дневно зарађују и троше 90 евроценти, да печене кокошке не падају с неба? Може само да им каже да је проблем у томе што Косово није уједињено с Албанијом и да за себе и Косово преузме улогу албанског Пијемонта”, верује Ракочевић.
В. Радомировић

26 декември 2007

Srbin iz Vojvodine traži politički azil na Kosovu

PRIŠTINA - Srbin iz Vrbovca u Vojvodini zatražio je politički azil na Kosovu, javili su u srijedu kosovski mediji.

Prema navodima kosovskih medija, Đ. S. (48) se u ponedjeljak javio Kosovskoj policijskoj službi i zatražio politički azil zbog, kako je rekao, psihičkog pritiska i teške ekonomske situacije.

U Kosovskoj policijskoj službi su potvrdili da se jedna osoba srpske nacionalnosti iz Vojvodine javila i zatražila politički azil na Kosovu, te da mu je policija, postupajući prema zakonu, uz posredovanje UN-ove agencije za izbjeglice (UNHCR) osigurala smještaj i druge uvjete za život u Prištini.

Prema navodima medija Đ. S. je diplomirani ekonomist koji je radio u Smederevu i živio u selu Vrbovac u Vojvodini.

Mediji javljaju da ovo nije prvi slučaj da neki Srbin traži politički azil na Kosovu i da su to do sada učinile još dvije osobe.

(Hina)

11 декември 2007

U Austriji muslimani brojniji od protestanata

Muslimani su prema nekim proračunima u Austriji brojčano pretekli protestante, a 2010. islamska će zajednica i službeno biti druga po veličini u toj zemlji, objavljeno je u ponedjeljak u Beču.

Sve kršćanske religije bilježe u Austriji dramatičan gubitak pripadnika, upozorili su u ponedjeljak predstavnici Austrijskog društva za razumijevanje među narodima predstavljajući najnovije istraživanje o brojnosti vjernika.

Predsjednik Društva, bivši zastupnik Austrijske pučke stranke u austrijskom parlamentu Josef Hoechtl, pozvao je na tiskovnoj konferenciji u Beču na "remisioniranje" Zapadne Europe i opsežan dijalog s islamom.

Protestanti i katolici u Austriji zabilježili su u posljednjih 30 godina veliki pad broja članova. Protestanata je 1971. bilo 447.000, a taj se broj u 2006. smanjio na 326.000.

Katolička crkva u Austriji je 1971. brojala 6,5 milijuna pripadnika, dok je njihov broj 2006. iznosio 5,6 milijuna, što je gubitak od gotovo milijun pripadnika.

U istom vremenskom razdoblju, broj muslimana u Austriji povećao se gotovo petnaest puta, s nešto više od 22.000 na 400.000.

Ti podaci pokazuju da su muslimani već druga po veličini vjerska zajednica u Austriji, a 2010. to će biti i službeno, izjavio je Hoechtl.

Istodobno se povećava broj osoba koje ne pripadaju nijednoj konfesiji, odnosno onih koji se predstavljaju kao katolici ali nisu članovi Crkve.

Kako bi se odgovorilo tim izazovima, Hoechtl predlaže poboljšanje nastave vjeronauka te uvođenje obveznog školskog predmeta etike za učenike koji ne pripadaju ni jednoj vjerskoj zajednici.

Hoechtl također apelira na jači angažman laika u Crkvi, a od države zahtijeva pojačano promicanje vrijednosti.

Istodobno poziva na pojačan dijalog s islamom. Spremnost na razgovor predstavlja najjači potencijal za smanjenje nasilja, poručio je Hoechtl.

(Hina)

30 ноември 2007

ЈАВНОСТА РЕВОЛТИРАНА ОД СЕДМАТА СИЛА

„Бисери“ го зацрнија новинарството

Односот на новинарите во телевизиското соочување со Лилјана Петровиќ, менаџерката на Тоше Проески, од вчера е под жестока критика и осуда од јавноста.

Срамота, мизерија, приземност, неписменост, некултура, скандал.... Ова беа само дел од реакциите на гледачите по прексиноќешното емитување на емисијата „Бисери“ на А1-телевизија, во која новинарите и' поставуваа прашања на Лилјана Петровиќ, менаџерката на Тоше Проески. Граѓаните, изреволтирани од односот на претставници на повеќе медиуми кон менаџерката, почнаа да реагираат веднаш по емисијата. Контактните емисии на другите телевизиски канали, интернет-страниците на продукциските куќи и редакциските електронски пошти беа затрупани со реакции. Револтот од начинот на комуникацијата на некои од новинарите со менаџерката Петровиќ, и, воопшто, од ниското ниво на култура во емисијата, отиде до таму што дел од гледачите повикаа на бојкот на медиумите и на новинарите поради валкањето на името и на споменот на Тоше. Во пораките со најтешки зборови беше осудена новинарската професија.


„Зошто се дозволи неписмени новинари да не' посрамотат пред целата балканска и европска јавност? Која беше целта? Дали да се покаже дека новинарите немаат никаков кодекс на професионалност и етика? Се натпреваруваа кој повеќе ќе ја нападне, омаловажи и понижи Лилјана Петровиќ... Новинарите успеаја на мизерен начин да го исплукаат делото на Тоше Проески. Новинарите се искомплексирани лузери...“, прашуваа и коментираа гледачите по завчерашното телевизиското соочување на Петровиќ со новинарите.

Што работела менаџерката Лилјана Петровиќ во Грција, дали се познавала со српскиот криминалец Вања Бокан од времето на владеењето на Слободан Милошевиќ, во какви врски била со лихвари, колку картички имала, дали го убедувала Проески дека во Македонија никој не го сака, како се делеле парите од концертите, која девојка му значела, дали таа го конфронтирала со новинарите... беа главните прашања што на менаџерката и ги поставуваа претставниците на медиумите.

Најмногу негативни реакции кај гледачите предизвика однесувањето на Зоран Божиновски, новинар на неделникот „Фокус“, кој отворено и' порача на менаџерката „да си го плати данокот и да си замине од државава“. Божиновски е автор на текстот во кој Петровиќ беше обвинета за финансиски малверзации со договорот на Проески за новогодишен настап во Будва. Во емисијата се потврди дека договорот и' бил украден кога таа по несреќата била во болницата во Славонски Брод. Украдениот документ им бил нуден за објавување на неколку македонски медиуми, кои одбиле, а подоцна беше објавен во Хрватска.

„Не може еден Божиновски да мавта пред јавноста со украдени документи за кои вели дека само на суд ќе каже од каде ги добил. Срамно е да признае како трчкарал и ѕвонел по сите блиски на Тоше, барајќи поткуп за да не ги објави украдените документи“, се вели во една од реакциите на гледачите.

Незадоволство во јавноста предизвика и однесувањето на неколку други новинари, кои си дозволија на отворена сцена да се расправаат со Петровиќ. Единствените пофалби што пристигнаа се однесуваа на професионалниот однос на новинарката на „Дневник“ и на хрватскиот неделник „Глорија“. Роберт Поповски, претседател на Здружението на новинарите на Македонија, вели дека и покрај разочарувањето, добро е што јавноста го препознава неквалитетот.

- За жал, ние ги навикнавме луѓето на едно многу ниско ниво на професионална понуда, а не е значајно кои се причините - дали сопствениците на медиумите или нешто друго. Резултатот на крајот е поразителен. Радува тоа што публиката го препознава неквалитетот и драго ми е што реагира. Тоа, веројатно, ќе ни помогне да ги расчистиме сопствените редови. Ја повикувам публиката постојано да реагира на неквалитетот на медиумите.

Според Жанета Трајковска, директорка на Македонски институт за медиуми, целата дискусија во емисијата била изместена.

- Одвреме-навреме личеше на лична пресметка помеѓу одредени новинари и менаџерката. Некои од новинарите го искористија моментот да се обидат да најдат виновник за несреќата и да ја обвинат неа. За жал, некои од новинарите не се подготвиле и поставуваа неконцепирани прашања, не ги слушаа одговорите и како однапред да имаа изграден став. Некои од нив заборавија на професионалните стандарди и неаргументирано влегуваа во конфликт со соговорникот - истакнува таа.

„Аворд“ и Петровиќ му се заблагодарија на „Дневник“

Издавачката куќа „Аворд“ и менаџерката Лилјана Петровиќ вчера му се заблагодарија на „Дневник“ за „професионалниот однос со кој весникот ја следеше кариерата на Тоше Проески и за професионалноста во известувањето по неговата смрт“.

Благодарноста следува непосредно по емитувањето на емисијата „Бисери“, во која односот на дел од новинарите предизвика жестоки негативни реакции во јавноста.

Со став дека не треба сите новинари да се стават во ист кош, издавачката куќа „Аворд“, вчера до нашата редакција го испрати следново соопштение:

„Од името на издавачката куќа ‘Аворд’ и на Лилјана Петровиќ, би сакале да му изразиме голема благодарност на ‘Дневник’ за сета поддршка и професионалност во следењето на целокупната кариера на Тоше изминативе години, како и за објективното известување во периодот по трагичната несреќа во која загина Проески. Посебна благодарност и почит до Вашите новинари Соња Алексоска-Неделковска и Ненад Мирчевски за исклучително коректниот и професионален однос при пренесувањето на интервјуто со Лилјана Петровиќ, како и при нејзиното обраќање кон медиумите во емисијата „Бисери“. Со тоа ‘Дневник’ целосно ги оправда нашата и довербата на читателите кон него. Токму поради професионалниот однос на ‘Дневник’, тој беше и единствениот печатен медиум во земјава за кого Лилјана Петровиќ даде ексклузивно интервју“.

Бранко Горгевски


29 ноември 2007

Дискриминација или дилетантизам?

НА ПОСЛЕДНИОТ КОНКУРС ЗА ВРАБОТУВАЊЕ ВО ВЛАДАТА
Ниту еден Македонец на листата најуспешни кандидати

Мери Јордановска
Време

Ако сте Македонец, а во огласот за вработување пишува дека ќе се применува начелото на соодветна и правична застапеност, немојте да конкурирате. Вака, само со поинаков избор на зборови, гласи образложението на Генералниот секретаријат на Владата по последниот објавен конкурс за вработување на 200 помлади соработници за правни, економски или административни работи. На конкурсот, кој заврши минатата недела, сите 200 примени кандидати се Албанци. Реакциите на одбиените кандидати со македонска националност се големи. Тие велат дека загубиле неколку месеци со овој конкурс, некои од нив зад себе имаат и по два магистерски труда, а некои неколкупати од внатрешноста на земјава доаѓале во Скопје за да се информираат за текот на конкурсот. Услов за вработување, според конкурсот, е кандидатите да имаат завршено високо образование, да знаат англиски јазик, да немаат работно искуство и да добијат добра оценка на интервјуто. На крајот на огласот објавен во јули пишува „при вработувањето извршители-државни службеници за наведените работни места ќе се применува начелото на соодветна и правична застапеност во согласност со Законот за државни службеници“. Кандидатите се прашуваат од кога правичната застапеност значи вработување само Албанци. Но од Владата велат дека тоа е бројка на вработувања што мора да се пополни според рамковниот договор. Македонците што се јавиле на огласот добиле одговор дека не се во листата на најуспешните. - Ми рекоа дека биле пријавени вкупно 4.000 кандидати. Два месеца чекав за да ме викнат на интервју. Кога дојдов, сите што беа повикани се викаа „Дејан“. Значи бројката на пријавени била толкава што интервјуата се правеа според имињата на кандидатите. Пред да аплицирам, се јавив во Агенцијата за државни службеници. Прашав да не случајно огласот е само за Албанци, но ми рекоа дека нема врска и дека единствен услов се квалификациите. Знаев дека нема да биде така, но не мислев дека ќе отпаднат баш сите пријавени Македонци. Луѓето загубија и нерви и време, особено оние што доаѓаа од внатрешноста. Можеа барем да ни кажат наместо да лажат - вели еден од одбиените кандидати. Друг кандидат на веб-страницата на „Он.нет“, објавувајќи ја листата на примените кандидати пишува: „Од кога во Македонија најуспешни кандидати се само Албанците, од кога националноста стана главен и единствен критериум за вработување во државните институции? Зошто на огласот не беше назначено дека нема да се примаат Македонци? Конкурирање, интервју, долго исчекување, надежи, а на крајот само болно разочарување“. Одбиените кандидати, како што велат, не реагираат поради начелото на правична застапеност, туку затоа што загубиле време во исчекување, не знаејќи дека огласот е наменет само за Албанци. Извори од секретаријатот на Владата признаваат дека одредени огласи се наменски. Кај некои од нив се прават отстапки, но некаде не. Таму велат дека не е во согласност со Уставот да се пишува за која заедница се однесува конкурсот, па затоа стои „правична застапеност“. Ивица Боцевски, портпарол на Владата, вели дека огласот бил објавен во согласност со обврските од рамковниот договор. - Владата ги спроведува и ќе ги спроведува обврските од рамковниот договор. Тоа е дел од нашата политика, што води кон стабилност и добри меѓуетнички односи - вели Боцевски. Примените кандидати, откако ќе заврши процесот на жалбена постапка, ќе бидат вработени како државни службеници, а потоа ќе бидат распределени во надлежните институции.


26 ноември 2007

Ljiljana Petrović: 'Toše Proeski je bio moj život.'


Ljiljana Petrović, menadžerica poginulog makedonskog pjevača Toše Proeskog, poštovala je makedonske religijske običaje i šutjela 40 dana. Ekskluzivno je progovorila za Novu TV, a razgovor možete pogledati u video prilogu.

I 40 dana od nesreće, Ljiljana Petrović teško govori o kobnom jutru.'Sjećam se da mi je prepričavao svoj zadnji intervju. Nije mi rekao kako je u tom intervjuu izjavio da sam ja njegova druga majka. To sam saznala poslije svega. Nisam do danas gledala tu emisiju', kaže Ljiljana i dodaje kako su ona i Toše 5 godina putovali sami, jer je ona jedino imala povjerenja u vožnju njih dvoje. Toše nije želio angažirati profesionalne vozače jer se uz njih nije mogao opustiti, morao je paziti što priča", ispričala je Tošina menadžerica. 'Toše se za vrijeme vožnje okrenuo i upitao me jesam li nešto sanjala. Rekla sam da nisam ništa, to mi je bilo nekako čudno... Zatim smo stali na benzinskoj postaji, Đole je meni i sebi donio kavu, Toše nije želio, rekao je da će nastaviti spavati. Upitala sam Đoleta želi li da ga zamijenim za volanom, no rekao mi je da je on dobro. Bila sam u nekom polusnu kada sam čula udar. Sve ostalo znate... Onda se srušio moj svijet'.

Ljiljana Petrović u razgovoru s novinarom Vedranom Strukarom


Na upit kako kometira razne prozivke u javnosti o nečistim poslovima, Ljiljana kaže da su ona i Toše imali čiste poslove koji su završeni. Komentirala je i spekulacije kako je ugovor za doček Nove godine u Budvi potpisala u Tošino ime te avansno uzela 45 tisuća eura. 'Ugovor je potpuno legalan i ima Tošinu suglasnost. Ugovor je na 50 tisuća eura s tim da su oni imali obavezu platiti 4.900 poreza u Crnoj Gori kako bi mi mogli koristiti novac u bilo kojoj zemlji bez naknadnih obaveza. To nije moj novac, to je novac Toše, benda, mene, putnih troškova', kaže Ljiljana te dodaje kako garantira da ona i Toše nikada nisu uzimali danak.Ljiljana Petrović progovorila je o svom odnosu s Tošom. Kaže da kao jedinica, te žena koja ne može imati djece te nije u braku, prazninu u svom životu popunila Tošom. 'Moj život je bio Toše Proeski', kaže Ljiljana te tvrdi da je s Tošinom obitelji bila u vrlo korektom odnosu te ističe ogromnu ljubav koju je Toše gajio prema svojoj obitelji. Što se tiče Tošinog privatnog života, Ljiljana kaže kako je on bio u vezi s Adrijanom Budimir od travnja 2002. pa do 2003. godine. Tvrdi da je veza pukla kada je Adrijana otišla igrati za Podravku.'Ponovo se pojavila u travnju ove godine, željela je igrati za Skoplje i Toše je to shvaćao kao obavezu i želio joj je pomoći', objašnjava Ljiljana. Ističe kako joj je Toše na pitanje želi li se dublje vezati odgovorio da mu je svjetska karijera na prvom mjestu, te da ne planira žednidbu ni zajednički život.

20 ноември 2007

Македонија - Хрватска 2:0


ХРВАТСКИОТ СЕЛЕКТОР ГО ПОКАЖА СВОЕТО ВИСТИНСКО ЛИЦЕ
Билиќ патолошки лажго


Златко Крстевски

Време

И покрај тоа што во Скопје по мечот се изнадава пофалби за македонското гостопримство, хрватскиот фудбалски селектор Славен Билиќ своето вистинско лице го покажа дури откако тој со неговите губитнички фудбалери се врати во нивната база во Словенија. Тој да ти бил разочаран од Македонците, кои биле многу непријателски расположени кон неговите пулени, па затоа на прес-конференција со неговите новинари соопшти дека во иднина нема да купува ниту македонски лубеници!?

- Пред мечот супер се дружевме, многу фудбалери сретнаа свои поранешни соиграчи од Македонија. Но, откако отидовме на стадионот, сите бевме збунети. Прво, поради теренот, а потоа и поради тоа што не тераа се загреваме на друг терен, оддалечен 200 метри од стадионот, а ние моравме да минуваме низ кордон од македонски навивачи. Не знам зошто беа толку воинствени кон нас - без усул ги излажа Билиќ хрватските новинари, веројатно за да се извади за поразот од Македонија, за која пред мечот најавуваа дека ќе ја „згазат“ со пет гола разлика.
Вистината е дека Хрватска тренираше на помошното игралиште, кое е веднаш зад западната трибина, и е оддалечено само пет метри од стадионот. Ниту имало кордон навивачи, зашто од Градски има посебен приод до теренот што е сопственост на Работнички Кометал. За да продолжи да живее во своето убедување дека Хрватите се најдобри на светот, Билиќ целосно ја изврте вистината, веројатно не можејќи да се соочи со поразот. Фрустриран од тоа што со Македонија има негативен скор, Билиќ дури и јавно призна дека намерно во Скопје ги фалел домаќините, но дека тоа било чиста иронија.
- На пресот по мечот ги фалев домаќините за гостопримството, но сите што ме знаат сфатиле дека тоа беше иронија - си призна Хрватот, кој по мечот во Скопје побара оддишка од прашањата за нивниот нареден тест за да може да прослави со чаша вино. Дури откако сфати дека овој пораз нема да му го простат во Хрватска, каде што многумина ликуваат за неуспехот во Скопје на како што ја нарекуваат „ХДЗ-селекцијата“, Билиќ реши да им се умилкува на навивачите со тоа што почна да плука кон македонското гостопримство. А во неделата пред натпреварот сите новинари пишуваа како Македонија е најблиска на Хрватска од сите поранешни југословенски републики, како луѓето биле неверојатно љубезни кон нив и како сите тука се радуваат на успесите на „коцкестите“... Испадна дека само на Билиќ му попречило тоа што во македонското гостопримство не се подразбира натпреварот да им биде пуштен...
Дека и во хрватскиот стручен штаб има истомисленици на Билиќ говори и фактот што Асановиќ сиот гнев за поразот од Македонија го истури со реченицата дека ние можеме да причекаме за да одиме на Евро, а на тоа Билиќ дополни: „Можат само да не гледаат на телевизија“.
Толку од храброста на хрватскиот стручен „стожер“, како што тие се нарекуваат, а доказ за нивниот страв од Македонија е и тоа што големиот „херој“ од првиот меч, Роберт Просинечки, сега беше напикан во глувчја дупка и не мрдна од клупата, а не беше ниту во официјалниот записник од мечот. За потсетување, кога Хрватска во Загреб ја совлада Македонија, жолтиот фудбалер упати низа пцости кон Среќко Катанец и кон Македонија. Знаејќи го неговиот потег, веројатно наредниот пат и Билиќ и Асановиќ ќе бидат напикани некаде во некоја дупка.

Најдобро е Македонија во наредните квалификации повторно да игра во иста група со Хрватска и да се надеваме дека условите ќе бидат подобри, зашто тогаш веројатно ќе можеме да ги совладаме на чист терен и со повеќе голови разлика, само со една цел - да им ги продолжиме фрустрациите што си ги набија со нас за толку кратко време.


19.11.2007, Dnevnik.hr
Bilić: 'Je.. ga, izgubili smo je!'
'Je.. ga, izgubili smo je!', rekao je Slaven Bilić na konferenciji za novinare održanoj u Čatežu, nakon povratka iz Makedonije. No, to nije zvučalo nimalo vulgarno, već potpuno iskreno i proizašlo iz razočaranja neregularnim uvjetima igre koji su ih dočekali u Makedoniji.

'Došli smo na teren koji je bio takav kakav je bio. I sudac je bio zbunjen. Otišao sam na sastanak sa sucima i izbornikom Makedonije. Oni su imali presing UEFE da se igra. Katanec je bio za to da se igra, dok ja nisam bio za to jer je nama utakmica bila važna. Oni su odlučili da će se igrati. Mi smo to prihvatili. Nismo imali izbora', rekao je Bilić.No, o kakvim se sve neregularnostima radilo, igrači su vidjeli tijekom zagrijavanja. Naime, poslali su ih na zagrijavanje 200 metara dalje od stadiona. 'Na zagrijavanje su išli kroz kordon navijača. Počeli su se zagrijavati kad je nestalo svjetla. Zagrijavali su se po mraku. Nisu to opravdanja, ali je sve bilo vrlo specifično', tvrdi Bilić.'Žao nam je što je prekinut naš nepobjedivi niz. Međutim, nemam što prigovoriti igračima. Oni su dali sve od sebe', rekao je Bilić.Njegovu, kao i izjave Nikole Jurčevića, Roberta Prosinečkog i Aljoše Asanovića, poslušajte u priloženim videima.

п.с. Џабе ти е спортската кариера кога ќе се погледаш во огледало и ќе откриеш дека си уствари далматински папак, госпон Билиќ. Но нека, мило ми е што од една т.н. земја аутсајдер добивте таква лекција и слушајќи ја вашата изјава се срамев што го претставувам хрватскиот народ. Фала на Господ што другите хрвати не се како тебе!!!
На остатокот од репрезентацијата им посакувам среќа во натамошните натпревари.


17 ноември 2007

КИПАР, КИНА И КОСМЕT


Ова америчка администрација је идеолошка, али делује прагматично. Она гази оне народе које може да згази.
Државни секретар САД Кондолиза Рајс изјавила је после састанка са министром спољних послова Шведске Карлом Билтом да ће ,,САД, ако се Приштина и Београд не договоре, признати једнострано проглашену независност Косова”. Тиме је Вашингтон минирао напоре „тројке” и послао јасан сигнал Приштини да може отворено да опструише садашњу фазу преговора, мирно чекајући 10. децембар. Који су разлози оваквог америчког става?

На Западу се већ годинама тврди како је ,,сваком реалном политичару у Београду јасно да је Косово изгубљено 1999. године када су тамо умарширале трупе НАТО-а и када је прекинуто протеривање стотина хиљада Албанаца од Милошевићевог режима, али да нико нема храбрости да иступи пред српски народ и да јасно каже да Косово никада више неће бити саставни део Србије”. Западни медији понављају и да је ,,косовским Албанцима незамисливо да живе под српском доминацијом, макар она била само симболична, да би се пре прикључили Гвинеји Бисао него Србији, да то знају и Београд и међународна заједница, али и да упркос томе многи не желе да узму у обзир ове чињенице”.

Дакле, о чињеницама је реч! Оне су прилично познате, али их је потребно поновити. Тврдња да је НАТО напао Југославију 1999. године да би спречио хуманитарну кризу заслужује отприлике исто онолико поверења колико и тврдња Немачке 1939. године када је напала Пољску, да жели да спречи „крвопролиће у Пољској”. Јер, високи комесар УН за избеглице (УНХЦР) известио је да су прве избеглице са Космета регистроване 27. марта, дакле три дана након што је почело бомбардовање. После месец дана бомбардовања, на Космету је, на обе стране, било много више цивилних жртава него током три месеца која су претходила овом рату.

НАТО је 1999. изјавио да је напао Југославију да би је приморао да потпише „мировни споразум” из Рамбујеа. Према Женевској конвенцији, сваки споразум који је изнуђен на силу, или под претњом силе јесте неважећи. Принцип неупотребе силе, формулисан чланом 2. поглавља 4. Повеље УН, обавезује све државе да се уздрже од претње употребом силе, или употребе силе. Постоје само два изузетка од овог принципа: индивидуална или колективна самоодбрана од оружаног напада, члан 51, или употреба силе одобрена од Савета безбедности УН како би се повратили мир и безбедност, члан 39. Са правног гледишта, напад на Југославију 1999. године био је отворени чин агресије на суверену државу, по дефиницији агресије која је дата резолуцијом 3314 Генералне скупштине УН из децембра 1974.

Дакле, то су чињенице, а Србија се сада позива да „прихвати реалност”. Наравно, нико не пориче да је проблем Космета постојао годинама. Са различитим резултатима, тим проблемом бавиле су се две Југославије, Краљевина и СФРЈ. Управо је СФРЈ дала Албанцима на Космету сва права, па је ипак дошло до побуне 1968. и 1981. године. Ако је став Запада да Космет треба да буде независан због тога што је Милошевић укинуо аутономију јужне српске покрајине и што су под Милошевићем Албанци доживљавали то што су доживљавали, шта ћемо с периодом када су Албанци били у Краљевини Југославији и у СФРЈ? Шта је било на Космету од 1941. до 1945. знамо, али то у САД, па и у Европи заборављају. Рутински се игнорише не само историја, већ и здрав разум. У корист српске штете.

Амерички председник Џорџ Буш намерава да признавањем „реалности на терену” развеје косовски мит. Наиме, Американци сматрају да ни за кога није корисно да живи од митова и Вашингтон заступа прагматичан приступ. Није у питању само Космет, ту је и Кипар, па и Кина. То су три случаја револуционарне политике Беле куће, коју је Буш резимирао као од Бога благословену мисију да се промени свет и да се САД кроз тај процес учине безбеднијим. У основи те револуционарне политике јесте став да теолошке црвене линије треба да буду пређене ако неки модел не функционише. Вашингтон је неколико пута нагласио „да кипарске Турке неће оставити на цедилу”, а око Кине на делу је став „да једна Кина представља средство, а не циљ, јер то није постојеће стање ствари”. Другим речима, формулација о једној Кини „чисти” се од идеје да САД прихватају да Тајван представља део Кине.

Разбијање митова кључна је тактика Беле куће. Бушова револуција за сада тече по плану и одражава оно у шта амерички председник верује. Он верује да у политичком домену средство представља војна моћ и да је главно правило политике константан притисак, све док неко не узврати на притисак. Када се то догоди, мења се курс. Москва је то прва схватила, Кина се убрзано наоружава да узврати притисак. За Вашингтон је несхватљиво да се Срби и даље држе косовског мита, и поред бомбардовања 1999.

Заправо, ова америчка администрација је идеолошка, али делује прагматично. Она гази оне народе које може да згази.

Мирослав Лазански
Политика

11 ноември 2007

09 ноември 2007

Норвешка


Секое патување носи одредена импресија која ни остава слика за една култура, народ, ред и функционалност на државата во која се наоѓате. Го гледате лицето на државата преку нејзината инфраструктура, патна мрежа, сообраќај од секаков тип, загадување, чистота, точност на поаѓање на време на пристигнување на превозните средства, места кои можете да ги посетите, работи кои можете да си дозволите да ги купите итн. И секое запознавање со некоја нова култура на живеење ви дава одраз на тоа каков сте вие, што треба да направите за да ја подобрите вашата животна перцепција, или како вие можете понекогаш да бидете пример за култура на живење таму каде што сте.

Искрено се радувам што ете имам можност повремено да патувам и да се трудам да црпам и учам од секое ново патување, познанство и настан. Да уживам во широки плоштади, чисти улици, стара архитектура која е одлика на одредено поднебје и култура, во дивината на пејсажите, зеленилото, боите на сите годишни времиња, мирисот на морето, реката, заливот, езерото, во едноставноста на луѓето и животот што тие го водат.
Навистина е тешко да се пронајде тоа насекаде со оглед на комплицираноста на денешното животно темпо, но се чини тој дух ме опфати барем малку во едноденелното патешествие низ норвешкиот север, каде што бројните мали фјордови го заплискуваат секое катче од брегот и упорно навлегуваат длабоко во копното во времето на морската плима.
Возењето со воз од Осло па околу 900 км на север открива претслика на поларниот круг без разлика што температурата и не беше многу ниска. Но во периодот од мај го крајот на јули ноќта ја заменува поларната светлина. Густа вегетација на шума, малечки станици, гратчиња, села заобиколени од планини и езера и морето од една страна кое го бара својот пат во внатрешноста на копното. И како се повеќе возот го пробива северот, така се поретки стануваат населбите и чувствувате дека се губите во широкото пространство на огромната територија, многубројни места за кампирање и риболов, мали дрвени куќички кои не патат од предимензионираност и мегаломански изглед без разлика на длабочината на норвешкиот џеб, чиста околина и ред, архитектонска релативна униформност која соодветствува на околината. Подоцна слушнав дека не само што не ви е дозволено да ја градите вашата куќа и викендица онака како што сакате, туку треба и бојата да одговара на локацијата и средината каде што се гради.
Можам само да замислам донесување на еден таков закон кај нас. Мислам дека половина од државата би била во рушевини.

Во чекалната на универзитетскиот град Трондхајм, додека го чекам следниот воз за Гронг уште малку понасевер, ја посматрам марината крај железничката станица и немирното море кое ги капи едрилиците на доковите. Сега северот почнува да се буди и да го покажува своето вистинско лице. Но се навикнав да уживам и во таа глетка само кога морето е близу мене, кога го чувствувам мирисот на брегот, и гледам како градот се претопува во сјајот на зајдисонцето засенет од морското плаветино.
Продолжувам понатаму уште три долги часа после тродневното патување дотука. Веќе сум уморен. Како недоглед пространството се отвора уште повеќе, гратчињата повторно оживуваат, веќе се стемнува, од воз се качувам во автомобил само уште три часа понасевер. Се прашувам има ли крај...
Заморот го прави своето и пополека дремам додека возиме према полуостровот Бронојсунд, па чекаме на траект до другиот крај на брегот. Ми годи свежиот морски воздух од поветарецот на платформата на бродот, па освежен се враќам во автомобилот на другиот крај од полуостровот па ете, само уште последните 50км па готово. Веќе го замислувам креветот и слаткиот сон. Пристигнуваме. Имам сили само за едно туширање, поздрав со домашните и долг сладок сон до наредното попладне :-)).
Деновите поминуваат брзо во кратки прошетки, рзгледување на малото гратче, локалните продавници, дегустација на неколкѕ видови домашен кавијар, прошетки крај морето и возење со бродче по локалните острови.
Во близината на градот се наоѓа и локалитет каде што за време на Втората светска војна германската команда градела еден куп подземни бункери и набљудувачки позииции кои ќе ја штитат од евентуален напад на сојузниците по норвешкото море, што и не се случи, но сепак тоа место остави трага и во животите на многу балкански народи кои биле доведени како принудни работници да ги градат овие фортификациски објекти.
Уште една трага на балканските посетители претставуваат и куќичките крај еден мал брег каде што биле сместени и бегалците од босанската па и од косовската војна. Приказните за нив се нажалост секакви, а како белег на балканскиот синдром на уништување сведочат и полураспаднатите објекти кои некогаш претставувале дом на незгрижени луѓе чија мака ги натерала да побараат бекство дури на далечниот север. Но сепак дел од нив морале да остават доказ за простотилукот што го носат и манирите на благодарност преку деструктивно однесување, криминал и рушење на она што не им припаѓа.

Но тоа и неможе да ја расипе сликата за земјата која најшироко отвори врата за голем број на емигранти од целиот свет и даде шанса истите да го пронајдат своето место под сонцето тука и да ги практикуваат слободно своите обичаи и традиции.
Заминувам нагостен, одморен, со топло чувство на прифатеност од страна на моите домаќини и гледам како пополека, испратен од топлото сонце, северот го заменува една друга глетка на реалноста на животот, еден поинаков свет кој допрва треба да се менува и прилагодува на новите токови. Добре си дојде назад на Балканот, во Македонија.
Ѓубре на улиците, несреден рахитичен град кој мисли дека се нарекува метропола, бетонска џунгла на асфалт и тешко проодливи пешачки стази, зградишта во квазиархитектонски кич, сивило и одамна изгубен идентитет. Многу зборови ми доаѓаат, но не сакам да го расипувам впечатокот на привременото бекство па овде ќе замолчам.
Ете, тоа е мојот свет засега, ваков или онаков, го сакам дури и кога го мразам. Но се надевам дека може да се промени. Што побрзо, тоа подобро!!!

24 октомври 2007

Andrijana Budimir: "Toše je bio moja ljubav i moj život"

Extra ekskluzivno

Dan nakon pogreba tragično preminulog makedonskog pjevača Toše Proeskog njegova je djevojka Andrijana Budimir u njegovoj rodnoj kući u Kruševu novinarki Extre ispričala dramatičnu pričo o njihovoj skrivenoj ljubavi

"Princezo moja jedina, lepo mi pajki pa ću da te čuvam u snu. Sve ima smisla, otkad si ponovo u mom životu. Volim te, lepo mi pajki", sadržaj je jedne od posljednjih poruka koje je rukometašica i bivša srpska reprezentativka Andrijana Budimir dobila od svojeg dečka, tragično preminuloga 26-godišnjeg makedonskog pjevača Toše Proeskog koji je prošli utorak poginuo u stravičnoj prometnoj nesreći kod Nove Gradiške.

Toše Proeski vozio je automobil na putu prema Zagrebu, a nakon što je prošao granicu na Bajakovu sjeo je na suvozačevo sjedalo, spustio ga i prije nego što je zaspao nazvao svoju djevojku Andrijanu. Zaželio joj je laku noć i utonuo u san iz kojeg se više nije probudio. Za makedonskim slavujem, kako su ga od milja nazvali mediji, tuguje neutješna obitelj, prijatelji, publika, ali i djevojka o kojoj je javnost jako malo znala. Jedini i glavni razlog tome bila je odluka Tošine menadžerice Ljiljane Petrović, koja se toga kobnog dana također nalazila u smrskanom Touaregu.

Smatrala je da je za njegovu karijeru bolje u javnosti stvoriti imidž slobodnog pjevača. U svojem posljednjem intervjuu popularnoj makedonskoj televizijskoj novinarki Vesni Petruševskoj, samo nekoliko sati prije pogibije, na pitanje o privatnom životu odgovorio je: "Ja sam sam, usamljen. Plašim se, može biti zbog posla. najgora fobija mi je da bi djevojka bila sa mnom samo zato što sam Toše, a ne ono što jesam. Cijenim prave vrijednosti u životu. I moja bi djevojka trebala cijeniti prave vrijednosti, bila to djevojka s kojom sam u vezi ili prijateljica. U zadnje je vrijeme puno nagađanja o mojem životu, no odlučio sam ne diskutirati o njemu. Andrijana Budimir se nije vratila u Makedoniju zbog mene, ona ima neke druge planove, ali smo u zadnje vrijeme puno zajedno kao prijatelji."
Slika za javnost i prava realnost u ovom su slučaju potpuno različite.

Andrijana Budimir bila je ljubav njegova života, a u travnju ove godine zbog Toše je prekinula ugovor sa španjolskim rukometnim klubom Astroc Sagunto i preselila se u Skopje gdje su živjeli u njegovoj vili u naselju Zlokuće.

Godinu dana starija Andrijana rođena je u Osijeku, a za vrijeme rata preselila se u Beograd gdje je igrala u Crvenoj zvezdi, a kasnije u RK Napredak u Kruševcu. Početkom 2001. godine potpisala je ugovor s makedonskim Kometalom s kojim je dva puta osvojila prvenstvo države, europsku ligu prvakinja i superkup. Andrijana i Toše upoznali su se na velikoj proslavi u Skopju kad je Kometal osvojio Ligu šampiona 2001. Nakon tri godine veze, ponajviše zbog razdvojenosti i karijere jednog i drugog, Toše i Andrijana su prekinuli. Ona je otišla u Valenciju gdje je sljedeće dvije godine igrala za spomenuti klub. Njezin povratak u Skopje nastavak je njihove velike ljubavi koja je igrom sudbine opet prekinuta.

Dan nakon sprovoda, s Andrijanom smo razgovarali u Tošinoj obiteljskoj kući u Kruševu, točnije u njegovoj sobi koja je bila pretrpana pristiglim telegramima i obiteljskim albumima. Ovo je njezina prva izjava za javnost otkad se vratila u Skopje. Iako su je makedonski novinari uporno nazivali, odbijala je bilo kakav razgovor. Napomenimo da je ovaj razgovor tekao vrlo teško i polako jer je Andrijana cijelo vrijeme plakala, bila je potpuno odsutna i vrlo je teško sklapala rečenice. Bila je vrlo usporena od injekcija za smirenje, a na razgovor je pristala jer, kako kaže, ionako nema više što izgubiti: "Izgubila sam sve što sam imala. Sad je ionako sve svejedno."
EXTRA: Tko vam je javio da je Toše stradao?
- Moja prijateljica. Ja ni danas ne vjerujem da ga više nema.

EXTRA: Kad ste se posljednji put vidjeli?
- U ponedjeljak ujutro otišli smo zajedno iz Kruševa za Skopje jer je Toše imao intervju s Vesnom Petruševskom na makedonskoj televiziji. Došao je nakon intervjua kući, okupali smo se zajedno, večerali i stalno mi je govorio: "Ne ide mi se, ne ide mi se, tako mi se ne ide." Nekoliko me puta pitao: "A da ne idem, što ti misliš?" Rekla sam mu da nazove Zuhru i kaže mu da će doći tek navečer. Bio je umoran i najradije bi ostao sa mnom. No, ipak je odlučio ići i rekao mi: "Tu me čekaj. Tu me čekaj i nikamo ne idi." Bio je tako sretan što sam tamo. A i ja sam bila. Teško smo se razdvajali jedno od drugoga. Neposredno prije odlaska uzeo je ključeve svoje Bube koju je toliko volio jer je mislio da taj auto ima dušu. Toše je i inače jako volio automobile. Dao mi je taj ključ i rekao: "Evo ti, vozi bubicu i čuvaj mi se." Nazvao me kad su prošli granicu i rekao: "Lepo mi nankaj, i meni se spava. Volim te najviše na svijetu." I to je zadnje što mi je rekao. Nakon toga je zaspao zauvijek. O Bože, zašto si mi ga uzeo... Ja još uvijek ne vjerujem da ga nema. Kako ću živjeti sad bez njega? Bio mi je sve na svijetu.

EXTRA: Vozač Georgij Georgijevski vaš je dobar prijatelj.
- Nemojte me pitati da li ga krivim. Ne krivim ga. Tošu i Đolu ispratila sam oko 23.15. Đole mi je veliki prijatelj i to što se dogodilo bila je božja sudbina. Uvjerena sam da bi Đole i poginuo umjesto njega da je mogao. Volio ga je više od sebe. Bili su nerazdvojni. On se neće nikada riješiti krivnje u sebi. Georgij je vozio Tošu jer je njegov vozač bio tjedan dana na godišnjem.

EXTRA: Mnogi ne znaju da ste upravo vi najveća ljubav u njegovu životu. Toše je u svojim intervjuima izjavljivao da još nije pronašao ljubav svog života te da želi da ga netko voli zbog njega, a ne zbog njegova uspjeha. Noć uoči pogibije, u intervjuu Vesni Petruševskoj rekao je da ste prijatelji. Zašto?
- Toše je bio pod velikim pritiskom javnosti. Naša je veza bila tajna samo iz jednog razloga - zbog njegove menadžerice Ljiljane Petrović koja je tvrdila da se to ne smije iznositi u javnost. Inzistirala je da Toše u javnosti ima imidž slobodnog momka. On se nije s tim slagao i rekao mi je da pričekam do Nove godine, da prođu svi ovi koncerti, pa ćemo to onda staviti na svoje mjesto.

EXTRA: Kakav je bio vaš odnos s Ljiljanom Petrović? U već spomenutom inetrvjuu Toše je rekao da mu je ona bila kao druga mama.
- O nikome ne želim reći ništa loše. Slika u javnosti bila je potpuno drugačija. Ljiljana jedino mene nije nikada uspjela otjerati od njega. Sad će se ionako mnoge stvari saznati, Ljiljana njemu nikada nije bila druga majka.

EXTRA: Je li vam smetalo to što vas je na neki način skrivao?
- Rekla sam mu - to je tvoja karijera i ti odlučuješ. S druge strane, nisam se htjela eksponirati i pristala sam na to. Vratila sam se zbog njega i uopće mi nije bilo bitno hoće li novine znati da li ja postojim u njegovu životu ili ne. Ja sam znala da postojim.

EXTRA: U jednom ste intervjuu izjavili: "Prepuna sam ozljeda, no prije svega želim obitelj s troje djece. Uzalud mi sav novac ako toga nemam." Je li vaša veza s Tošom išla u tom smjeru?
- Jako smo željeli djecu, ali zbog njegove karijere u ovom trenutku to nije bilo moguće. Prije nekoliko mjeseci, jednu se večer vratio s puta i rekao mi da ima poklon za mene. Odmah sam htjela znati što je, ali mi je rekao da pričekam u sobi na katu. Mislila sam da je neka torta koju treba staviti u hladnjak. Nakon nekoliko minuta pozvao me natrag. U rukama je držao štene zlatnog retrivera. Rekao mi je: "Evo ti pas, da bar neko vrijeme ne kukaš više za bebu." Kad je rekao da se zove Bas, rekla sam mu da ga je trebao nazvati Klavir. Bila sam tako sretna. Po cijele dane smo se igrali s njim. Bio je prava beba. Prije samo nekoliko dana bili smo u jednom kafiću sa svojim društvom, bio je jako sretan i dobro raspoložen. Uzeo je mikrofon, pjevao mi pred svima i onda rekao: "Još godinu dana i hoću da mi rodiš dijete." Ne sjećam se da sam ikada osjetila veću sreću.


16 октомври 2007

Збогум Тоше...


Јас сé уште не можам да изберам достоен збор за збогување со овој симпатичен младич, редок пример на јавна личност од шоубизнисот и воопшто особа што зрачеше со толкав оптимизам за живот, исполнета радост, искрена верба во животот и вера во Бога, нерасипан продукт на толку разгалената балканска естрада, момче со одлика на едноставност, секогаш добра воља и нежност. Тешко ми е сега да кажам било што, а ете, не го познавав човекот, а ниту пак редовно ја следев неговата кариера или слушав неговата музика. Но ме погоди мислата на расплетот на животот и смртта, границата на постигнување на можното и невозможното, точката на растегнување на човековиот талент до точката на кинење, каде сме ние како луѓе во оваа приказна на животот? Каде сум јас како човек и која е смислата на мојот живот? Дали јас како човек следам по секоја цена одредена цел за која сум спремен да одам до крај и да платам по цена на мојот живот? Многу прашања на кои секако дека често немаме одговор се додека не бидеме погодени од некоја трагедија на изгубен млад живот, во случајот момчето со ангелски глас, амбасадорот на Македонија кој отвори многу граници што ниту една политичка гарнитура не може во така краток период да ги отвори, да поврзе толку луѓе кои со солзи, плач, свеќи и пеење на неговите песни го слават животот и надежта од еден позитивен дух и мисија да се подели насмевката со некој кој не умее да ја покаже или подари на друг? Ете, самиот си давам одредени одговори за смислата на нашето постоење, Божјата воља за живот кој има смисол, кога ќе подариш нешто што нема да те осиромаши, а ќе го збогати твојот ближен.
Тоше и таков каков што беше во својата скромност и едноставност ја исполни мисијата со својата дарба. Сега кога го гледам на вести Балканот обединет во тага, гледам дека ние кои се уште ја живееме нашата мисија не треба да бидеме загадувачи на просторот означен за живот, нации што се мразат, убиваат, проколнуваат, водат војни, крадат и убиваат, навлекуваат проклетство и на себе и на своите потомци. И колку несреќи треба да нé снајдат поединечно или групно за да сфатиме дека сме си потребни едни на други како сврзани садови овакви какви што сме, дека треба да го бараме од Бога дарот на безгрешната љубов и човечност да си служиме едни на други, да се подигаме кога е најтешко и да бидеме писмо еден за друг, за сите, напишано на нашите срца.
Тоше, ти требаше да ја извршиш својата мисија и да заминеш во мир, едноставно во сон таму негде на патот, а јас да го живеам денот и да учам секојдневно поставувајќи си го ова прашање, Господе, направи ме утре подобар човек, од денеска и покажи ми го вистинскиот правец!!!
Збогум Тоше! Пеј слободно на небото, сигурен сум дека веќе имаш добро место меѓу хорот на ангелите. Господ е сега навистина со тебе. Верувам!

13 октомври 2007

Tako je malo riječi palo...

Evo me na promenadi nove valne dužine. Riječi je za sada malo ali priča počinje od samog početka.
U mirisu jeseni zapliskuje me sjećanje na ljetne tople dane, plaže i sviježina mora kod stojim, sjedim ili hodam po plaži u potrazi za sviježu krv nove smjene neisunčanih turista u nadi da će baš neko od njih biti počasni gost broda kojeg bukiram. A bilo je naravno dugo i toplo ljeto, borba za svaku kunu i nemilosrdna konkurencija koja će pokušati na svaki način da desetkuje vaše borbene redove na ovakav ili onakav način da bi dokazala da je bas njihov izlet bolji od moga.

I kada se uporede ta dobra četiri i pol mjeseca znoja, psiholškog rata, nervoza, seljačkih faca u kupaćim kostimima sa proredima među zubima kako zavode ''nevine'' istočnjakinje, ponekad nedovoljno održavanje plaža pored plavih zastavica za čistoću i uređenost, gutljaj evropejizma pomješan dalmatinskom bevandom, skupoća cijenika svake godine i teškoća da konačno naselje Medena dobije bolji izgled, malo finansiski moćnije goste, no i odbaci poltrone koji kvare image hrvatskog turističkog blaga, pogledam more, pogledam niz maslina dok biciklom vozim prema plaži, osjetim miris joda, soli, vina, domaće rakije u zraku, pogledam nebo i kazem, Bože hvala ti za ovo.
Moje duhovno i tijelesno zadovoljstvo zbog koje ponovo svako novo jutro zavolim ovaj svijet i krećem sviježim mislima naprijed, kao novak koji jedva čeka da obuče uniformu i krene u boj, u boj!!!
Priča o lijepim stvarima uvijek uspje uništiti ružnoću ovoga svijeta. Neka se samo množe kroativni ljudi. Ako ih ne nađemo u dovoljnom broju, počnimo ih uvoziti! Show must go on!!!

11 април 2007

Кој тоа таму пее???

Администрацијата на претседателот Џорџ Буш и Пентагон се меѓу носителите на наградата „Замолчување на годината“ за 2007.

Центарот за заштита на слободата на говорот „Томас Џеферсон“ секоја година им доделува „награди“ на оние што, според него, најмногу го прекршиле основното човеково право, односно Првиот амандман.
Добитниците се објавуваат на 13 април - роденденот на претседателот Томас Џеферсон.
Според центарот, администрацијата на претседателот Буш се обидела да ги обесхрабри, модификува и понекогаш да ги цензурира научните извештаи и трудовите поврзани со глобалното затоплување.
Пентагон е критикуван поради тајната истрага за организациите - иницијатори на мирни антивоени протести.

Специјална екипа од 2003 досега ја следи и електронската пошта на учесниците на протестите. Работата на овој тим беше откриена во минатата година.
Меѓу оние на кои ќе им припадне ова признание е и членот на Претставничкиот дом на Американскиот конгрес, Пит Кинг, кој побара истрага за шпионажа против весникот „Њујорк Тајмс“ поради откритијата дека федералната влада следи меѓународни банкарски трансакции.
(преземен текст)

Сега многу лесно може да се заклучи кој тоа се обидува да му ги затвори ушите и очите на својот народ и постојано да го држи во стрес предизвикан за следење на трендот на глобалните светски интереси за сметка на некаква си безбедност и борба против тероризмот, а во името на некаква демократија на која сите ние се огледуваме денес. Злото предизвикува зло, велат, војната предизвикува војни, а смртта смрт од освета. Бумерангот во светски рамки им се враќа секогаш повеќекратко на оние што го испуштија од рака, а изгледа дека историјата некои неможат да ја научат и покрај безбројните повторувања низ вековите, дека апсолутно не можете да контролирате нешто доколку тоа не сака да биде контролирано од вас. Кога тогаш, тензијата мора да пукне. Така беше со вековното ропство, ослободителните војни, колонијалните поседи, па модерното ропство на расната дискриминација против обоените која владееше и во минатиот век, виетнамската војна, еве сега и Ирак итн.
Ако државникот со најмал коефициент на интелегенција до сега не може да се сети каде го води својот народ и во чие име, го разбирам. Прво треба да научи да вози велосипед, оти за малку идиотски ќе загинеше од неколкуте падови, па треба да научи како се џвака тврда храна, оти исто така не толку одамна ќе се задушеше со јадење на переци, иако на никој и немаше да му предизвика некоја голема штета. А потоа, треба да научи да го слуша гласот на својот народ! Не постои ниту една земја која може да се нарече колевка на демократијата а да се соочува до ден денес со вакви инфантилни загонетки и "награди" за затупување на сопствениот народ и убивање на вистинските државници во замена за сурогат династии!

23 март 2007

Ко бајаги Комаја...

Ало,
Баш сега читав во весник дека македонските комајци шетаат по училиштата и предлагаат нов метод на сексуално еротска едукација кај младите ѓоа да ги научат како подобро да се спознаат, неофицијално со дозвола од владините институции. Па се прашувам, што ќе следи после, професионален вовед во бедните порничи снимени на мобилките за да се научат децата како полесно да останат бунтовници без причина, заложба за нов македонски Вудсток?
Земи сé што животот ти нуди и легни со секој што ке ти се насмее под мустаќ без разлика на раса, пол и вероисповест? Која глупост? После тоа веројатно ќе следи јавно прогласување на дискриминација во школско образовниот систем бидејќи постојниот не им дозволува на учениците јавна егзекуција на своите нови сексуални навики? Па кутрите се приморани да снимаат по ходници, хаустори, училници, јавни ве-це-а, во тајни соби во секакви комбинации, а можеби во скора иднина како запоставени ќе ги вклучиме и домашните миленичиња и сите ќе бидеме едно мало среќно семејство, по урнекот на една легална европска партија за општење со деца и животни? Не би ме зачудила скорешната појава на оваа варијанта кај нас, па нели со сите сили едномислено сакаме во секој поглед да се приближиме кон големото европско семејство? Само уште една прикачена инфекција од демократија во онака излитениот систем на вредности? Она што следи ќе биде легализација на хомо браковите? Да видиш да не веруваш!!!
Абе, јас предлагам тие сексуални финеси да се практикуваат под строг надзор на чуварите на еден нов Голи оток. И онака
веќе споменатите комајци се сунчаа пред некоја година на еден од хрватските брегови, онака среќно голишави во семинарско групно расположение па удри на кој ќе стигнеш, каде што ќе стигнеш и со што ќе стигнеш. Па што ќе им фали во доброволна изолација на превоспитување, во околина каде што се гледаат само карпи, бранувано море и чиста голотиња? Голи оток е створен за тоа. Вратете му го сјајот драги хрвати.
Што да се каже друго од овој збир на невкус, неморал и пад на секоја вредност, етика и воспитување, похотно конзумирано од личност што треба да го даде својот печат во општеството и создавањето на идно семејство? Јас би рекол, народ кој има ваква младина, можеби ќе ТРЕБА ДА СЕ ЗАПЛАШИ за својата иднина!!!


02 февруари 2007

Ние и СИ ЕН ЕН


Алоха, пред извесно време имаше мала еуфорија во некои медиуми дека CNN weather го има забележано Скопје како дел од денешна Србија, т.е. некогашна Југославија.
Бев веднаш на сајтот и ја отворив страницата на СИ ЕН ЕН и видов дека тоа не е вистина и не верувам дека ваква сериозна телевизиска станица би си дозволила ваков гаф. Без разлика што понекогаш американците се прагматично затупени во одредени изјави или контракултурни дебати, мислам дека овој пат за џабе си правиме лоша реклама дека не се знае доволно за нас од икс причини.
Ваквата несериозност можеби им годи на некои медиуми да увезуваат непотребна паника и глупости и со тоа да ни то зајакнуваат таканаречениот патриотизам, за да бидеме малку подалеку од некои вистински проблеми кои ни се случуваат дома.
Затоа, прво вие драги медиуми научете каде е Македонија а после кривете го СИ ЕН ЕН за сé друго.
Кој не верува нека отиде на порталот да види дека покрај Скопје, за временската прогноза стои
Macedonia и само Macedonia.



09 јануари 2007

И по Садам, Садам!!!


Крајот на старата година помина делумно во еуфорија, делумно во амбиент било и да не се повтори. Меѓу настаните што оставија белег за паметење, мене ми остави симпатичен и помалку комичен впечаток овој некролог на некогашниот ирачки претседател, некои ќе го наречат помалку или повеќе диктатор, батина и бог, некогаш семоќниот "вавилонски" потомок, господинот Садам Хусеин.

Долупотпишаниот г-н Слобо кој му оддава почит на тукушто обесениот за воени злосторства Садам, нé потсетува на едно време кога со полна надеж го полневме домашниот и девизниот буџет на привремена работа во пустинскиот Ирак и околниот арапски свет, каде што голем број на работници од тогашната СФРЈ pa i СР Македонија се печеа на пустинското сонце во тогашната блиско источна долина на рајот, градејќи го царството на Садам. Се градеа мостови, фабрики, улици, бункери и што сé не, а за возврат се стекнуваа американски долари, нафта за потребите на нашата федерација, friendship & fellowship со тамномурестите студенти кои во контигенти доаѓаа во пријателската СФРЈ како симбол на блиско-источното пријателство не само со Ирак, туку и со целиот арапски свет и потсетуваа на времето кога зборот "Израел" значеше повеќе општонародна пакост, а не "ветена земја", а покрај Садам, името на еден Јасер Арафат беше помен на добрите социјалистички пароли од типот "Нема рата без Јасера Арафата", или "Одавде до Пакистана, буде земља партизана"... Ах, јас само би рекол, those were the days my friend!!!

Државата се промени, дојдоа некои нови клинци, работниците од Ирак си заминаа, а типовите од каде што потекнуваа истите слатки УС долари, одлучија дека овој претседател повеќе не се вклопува во стратегијата на нафташките султанати и решија на културен начин прво да го замолат да се пензионира и замине во мир, секаде ама подалеку од Вавилон. Ама Садам го намрси мустаќот, им се заврте и им рече "No pasaran, пуцајте, ја и сада држим час". И така авиончињата летнаа, војските се намножија, а од некогашната СФРЈ, делот наречен бивша СРМ или сегашна РМ, а официјално меѓународна ПЈРМ (FYROM) реши повторно да ги испрати своите жетвари по УС долари во операцијата иронично наречена Freedom for Iraq. Ги јавнаа коњите, го облекоа подарените униформи и се втурнаа да ја опраат демократијата заедно со другите јавачи на апокалипсата и да придонесат во фаќањето, судењето и ликвидирањето на овој лош Садам, чунки да се помогнело во изградбата на до темел нестабилната и срушена цивилизација на тие богати вавилонци со лоши манири на раководење. Нажалост, по нив заминаа и некои други жетвари на истите УС долари, ризикувајќи заработка по цена на изгубен живот во пустинскиот песок, кои во недостаток на ефикасна дипломатија или државна стратегија, ги оставија своите коски и за последен пат се потпишаа во една од многуте јавни егзекуции на сега разулавените антиамерикански и антизападњачки орди на злото (нечии борци за слобода во слободен превод).

Во јато кон НАТО, за дом спремни, доларите и не се баш тие од некогаш, ама земјата е иста, додуше опустошена, со крвнички комплекс на секојдневно одземање на животи, со туѓи војски, во туѓи војни, ама овојпат со нас како еден од факторите за смирување на арапите од самите себе, а Израел сега ќе стане наша ветена земја!!!