23 мај 2008

Неинвентивни „плукачи“

Неинвентивни „плукачи“
Кастро, Евита, Хитлер, Чавез, Папата, Обама, Хилари и Буш во македонските избори

Ако Френклин Рузвелт утре го убедат дека може да ги добие потребните гласови со помош на човекојадците, до среда ќе почне да гои мисионер во дворот на Белата куќа. Вака американскиот новинар Хенри Луис Менкен го нападнал својот верен политички непријател, претседателот Френклин Рузвелт, пред 80-ина години. Македонија очигледно уште долго време ќе чека да слушне квалитетна политичка навреда, но тоа не се должи на високото културно ниво на нашите политичари. На нашата политичка сцена доминираат плитки навреди, кои брзо се забораваат и ретко успеваат да му се залепат на политичарот кон кого се упатени. Честопати овие навреди се навредливи пред се за јавноста, која е принудена да ги слуша и да крева раменици.

Досега кулминираат главно директни споредби на политичарите, најчесто со нивни колеги од Јужна Америка, иако македонската јавност честопати не е добро упатена во тоа зошто нашите и јужноамериканските политичари се слични. Така, во вжештените седници пред распуштањето на Собранието СДСМ го спореди премиерот Никола Груевски со претседателот на Венецуела Хуго Чавез и со кубанскиот диктатор Фидел Кастро. Но, лидерката на СДСМ Радмила Шеќеринска потоа му се извини на другарот Кастро за неласкавата споредба со Груевски.
- Јас однапред се извинувам што во претходните неколку дена, а претпоставувам и во следните неколку дена, ќе чуеме дека господинот Груевски се однесува како Кастро.
Ние не сме биле во право и таа процена била погрешна. Ако имавме премиер што е подготвен да се соочи со јавноста и со предизвиците, да ја сработи НАТО-агендата, тој немаше да излегува со пишани говори и да забранува поставување прашања. Кастро никогаш не излегувал со однапред подготвени говори, а премиерот одлучи да биде Кастро во куси панталони - изјави Шеќеринска на 13 април. Таа воедно го обвини Груевски и дека е „кукавица“ затоа што ги свика изборите.
Јужноамериканскиот шмек на изборите го задржа и Веле Митаноски, исклучениот пратеник на Новата социјалдемократска партија, кој го обвини лидерот Тито Петковски дека е под влијание на Лилјана Стериовска, поранешната државна секретарка во Министерството за одбрана, која беше обвинета за фалсификат. Иако имаше на располагање лесна споредба од типот „Јованка на Тито“, Митаноски сепак отиде преку океанот и споредбата ја најде во далечната Аргентина, кај поранешната прва дама Евита Перон.
- Евита Перон е синоним за жена што ја управува државата од зад сцената. Хуан Перон беше фактички претседател, а од сенка управуваше Евита - ни ја дообјасни својата изјава Митаноски.
Во некои случаи, паднаа споредби без никаков усул. Така, на пример, во август 2007 година Шеќеринска го спореди Груевски со Адолф Хитлер во екот на обидот за апсење на Владо Бучковски. Шеќеринска тогаш обвини дека „единствен друг политичар што се користел со методите на Груевски е Адолф Хитлер“. Оттогаш помина речиси цела година, а Груевски се уште не ја нападнал Полска. Повторно Шеќеринска, во настап во Собранието, ја спореди Владата на Груевски со Владата на Чавез, затоа што Владата дава различни бројки за влегувањето на странските инвестиции. Владата на Чавез е многу подобро позната по тоа што ги одзема компаниите на странските нафтени инвеститори во Венецуела, што е мошне посериозно од давањето различни бројки.
Во македонската политика чести се и навредите на сметка на младоста и неискуството. Иако Груевски има исклучително млад кабинет, сепак оваа линија на напад честопати ја користеше токму ВМРО-ДПМНЕ против „помладите асистенти“ на СДСМ, мислејќи тука на Шеќеринска, Макрадули и Игор Ивановски.
- Господине Макрадули, целата моја кариера по завршувањето на факултетот беше насочена во јавниот живот во борбата со олигарсите, кои вие ги создадовте и цело време ги штитите. Во меѓувреме, станав универзитетски професор, а вие останавте асистент. Во меѓувреме, создадов фамилија, со која сум многу горд, но за тоа во друга пригода - вака министерот Славески го обвини тазе женетиот Јани Макрадули, откако потпретседателот на СДСМ обвини дека Славески си ги вработува децата.
Возврати Бучковски, кој на време го одработил асистентскиот стаж и е професор на Правниот факултет. Тој го употреби обвинувањето за младост-лудост кон Владо Ѓорчев во нивниот легендарен предизборен судир на емисијата „Светла точка“ во 2006 век, а повеќе пати го потсети Ѓорчев дека нема диплома и во Собранието. Ниту еднаш овие обвинувања не го достигнаа нивото на Роналд Реган во дуелот против Волтер Мондејл во 1984 година, кога подостарениот Реган, кој преживеал и атентаторски куршум во првиот мандат бил обвинет дека е престар за да добие нов мандат. „Сакам да ви кажам дека нема да дозволам возраста да стане предизборно прашање. Нема да ја злоупотребам младоста и неискуството на мојот противкандидат за политички цели“ - му нафрлил 73-годишниот Реган на тогаш 56-годишниот Мондејл. Се смета дека оваа духовита забелешка му донесе на Реган победа на изборите.
Медиумите блиски до ВМРО-ДПМНЕ во кампањата се повикаа на инсистирањето на политичари од СДСМ и од коалицијата „Сонце“ за брзо склучување договор со Грција околу името. Тито Петковски и Ѓорѓи Оровчанец во некои од медиумите добија епитет „грчките зетовци“, поради нивните семејни врски јужно од границата. Целта на власта беше во јавноста да се конструира впечаток дека тие се „тројански коњи“ во политичката сцена, историска споредба што сепак се уште никој не ја употреби во кампањата. Македонските коментатори затоа се сетија на другата позната сомничава изрека за Грците, „не верувај им на Данајците и дарови кога носат“, која беше употребувана откако министерот Антонио Милошоски ја отфрли грчката понуда за парична помош за Македонија.
Прва асоцијација доаѓа од политичката сцена, која очигледно нашите политичари најтесно ја следат, а тоа е српската. Така, српската трка беше буквално пресликана во Македонија, со делење на улогите меѓу националистите и Европејците. СДСМ на овие избори почна да го обвинува ВМРО-ДПМНЕ за „националистичко српско сценарио“, а за себе ја зачува улогата на медиумски претерано експонираниот српски претседател Борис Тадиќ и неговите продемократски сили. Затоа, пак, СДСМ крајно ретко го употреби некогаш неизбежното обвинување за ВМРО-ДПМНЕ како пробугарска партија. Макрадули во декември 2006 година го обвини Милошоски дека се поклонил на гробот на Христо Матов, велејќи дека Матов бил врховист. Политичките противници на ВМРО-ДПМНЕ ја употребија и говорната мана на премиерот, но не им беше туѓо и посегнувањето кон хомофобијата, иако овие две линии на напад не се вршат отворено преку партиските претставници. Главни во првиот случај се снимките што се вртат на интернет-страницата јутјуб, а во вториот анонимните улични графити.

Шеќеринска:
Груевски е Кастро во куси панталони

Шеќеринска:
Единствен друг политичар што се користел со методите на Груевски е Адолф Хитлер

Славевски:
Во меѓувреме, станав универзитетски професор, а Вие, Макрадули, останавте асистент

Митаноски:
Сите во партијата знаат која е Евита Перон, а јас сега еве и јавно го кажувам тоа

Бучковски:
Господине Ставревски, мене се ми е јасно, но Вам не Ви е јасно зошто Ве викаат мистер Тендер и ја повторувате истата работа со тендерот за ТЕЦ Неготино

Нашиве питоми Македонци не гласаат за агресивни политичари

Погани зборови доаѓаат кога човек не може добро да си ја сублимира агресијата. Овој агресивен вокабулар не е насочен кон медиумите, туку пред се кон своите истомисленици, во обид да се издејствува поголема поддршка - смета психологот Станислав Петковски-Сашо.
- Кога црните ги навредуваат белите, пред се на другите црни им велат, немој случајно да си станал бел. Така се собира стадото. Не знам како до сега не научија дека нашиве питоми Македонци не гласат за политичари ако се премногу агресивни. Неопределените најмногу гласаат за фини луѓе - вели Петковски.
Според него, опозицијата постигнува автогол кога толку агресивно се нафрла на ВМРО-ДПМНЕ.
- Сега, дури и да објават докази со банкарски сметки дека од власта краделе, нема да им веруваат. Народот резонира дека СДСМ самите лажеле 15 години и немаат кредибилитет да го посочат крадецот. И да викаат дека некој краде, можат само повеќе да го турнат народот кон неговата страна. Тоа што го викаат е најмногу за нивното членство - заклучува Петковски.

Папата Црвенковски остана во сеќавање

Една од ретко успешните политички навреди беше всушност „братоубиствен напад“, меѓу двајца сдсмовци, кога Владо Бучковски во 2006 година откри дека Бранко Црвенковски во партиските кругови бил познат како „папата“. Коментарот на разочараниот Бучковски беше темпиран набргу по смртта на папата Јован Павле Втори. Мешањето на италијанскиот шмек со најавата дека Бучковски ќе го прекрши „кодот на молчење“ и ќе ги открие тајните на СДСМ, заедно со таинственоста на Католичката црква ја направи оваа споредба исклучително успешна. Црвенковски беше претставуван како папа во колумни, новинарски текстови, фотомонтажи и стрипови. Од друга страна, Бучковски се изложи на неизбежните коментари „опрости ми, папе“, кога набрзина го затвори расколот со СДСМ по обидот за негово апсење во 2007 година.

Мистер тендер и фамилијата

Навреди што почнаа брзо и масовно да се појавуваат во медиумските настапи на опозицијата беа главно „мистер Тендер“ и „фамилијата на Груевски“. Првата најчесто ја употребуваа Владо Бучковски, Стевчо Јакимовски и Јани Макрадули, главно против вицепремиерот Зоран Ставревски, кого го обвинуваат дека сакал да ја продаде термоелектричната централа „Неготино“ за провизија на бугарска компанија.
- Господине Ставревски, мене се ми е јасно, но вам не ви е јасно зошто ве викаат мистер Тендер и ја повторувате истата работа со тендерот за ТЕЦ Неготино – изјави Бучковски во март, обвинувајќи го Ставревски за корупција во случајот со хидроцентралите Чебрен и Галиште.
- Идејата беше да се тргнат комуњарските олигарси и да дојдат благонадежните. Се останува тука меѓу нас, во фамилијата - вака обично изгледаат обвинувањата против Груевски дека фаворизира блиски бизнисмени и роднини. Конкретниот пример е од колумна на Стевче Јакимовски објавена во март годинава. Обвинувањето за „мистер Тендер“ и за „фамилијата“ почнаа да се шират од повеќе места истовремено, па така не можат да му се припишат само на еден опозициски политичар.

Заев како Обама, Имер Алиу со Џорџ Буш во Букурешт

Некои од помалку лошите предизборни навреди се ширеа под маса, преку СМС-пораки и не стигнаа до пошироката јавност. Една од нив беше „шпекулацијата“ дека вицепремиерот Имер Алиу се појавил на самитот во Букурешт, но не со македонската, туку со американската делегација. Алиу за време на најавата на ДПА дека ќе ја напушти Владата даде помпезна изјава - „Јас работам за претседателот Буш“. Алиу сепак не се симна по скалилата на „Ер форс уан“ заедно со Буш, но „веста“ успеа да извлече нервозни насмевки од македонската делегација.
Друга ваква шега инспирацијата ја црпи од предизборната трка во САД. Зоран Заев во провмровските весници беше обвинуван дека планира да ја урне Радмила Шеќеринска. За ова беше спореден со Барак Обама, кандидатот што е на пат да ја победи Хилари Клинтон во трката за претседателски кандидат на американската Демократска партија.

Цветин Чилиманов

09 април 2008

Bio je uvijek cool






06 април 2008

Bolje grob nego rob


Kada dođe NATO, kad u naše luke uđu njihovi brodovi, kad se iznad naših turističkih gradova budu probijali zvučni zidovi, kad nam izdaleka počnu stizati mladi hrvatski leševi, kad Hrvatska bude Bushu ono što je NDH bila Mussoliniju, tko će biti kriv?

Profesori i studenti Filozofskog fakulteta u Zagrebu na moju su veliku radost digli glas protiv ulaska Hrvatske u NATO. Kako između naših političara, američkih fašista i hrvatskih bitnih medija postoji tajna veza, glas hrvatske pameti jedva se čuje. Zato stalno slušamo kako ćemo u travnju, ako nam Bog da zdravlje, dobiti pozivnicu za ulazak u općepoznatu udrugu za širenje demokracije. Bitno je, presudno je znati što o tome misle studenti i profesori Filozofskog fakulteta. Evo najvažnijih razloga zašto su oni protiv ulaska u NATO. Ne žele da se Hrvatska kao pijun priključi anglo-američkom korporativnom imperijalizmu. SAD, svjetski siledžija, ubio je više od milijun Iračana od početka okupacije, podupire teroriste diljem svijeta, svrgava neposlušne vlade malih zemalja, izrabljuju financijski siromašne zemlje putem MMF-a i WTO-a. Ako uđemo u NATO, naši će nas se potomci sramiti onako kao što se neke zemlje danas srame svoje nacističke prošlosti Hrvatsku potresaju poskupljenja, financijska se situacija pogoršava, ulaskom u NATO Hrvatska će biti izložena dodatnim golemim troškovima, nužnima da se prilagodimo NATO-ovim (ne uvijek logičnim) standardima. Procjenjuje se da će nas ulazak u NATO u idućih nekoliko godina stajati najmanje 10 milijardi kuna! Hrvatska već sada, iako još nije u NATO-u, podupire američku okupaciju i iskorištavanje Afganistana te će ondje 2008. biti 300 hrvatskih vojnika. Na njihove će se plaće ove godine potrošiti najmanje 10 milijuna eura. Očekuju nas i druge “misije“.

Vlast nas zavarava da ćemo u NATO-u biti sigurniji. Istina je posve suprotna. Od susjeda nam ne prijeti nikakva opasnost, ali će zato islamski teroristi znati odgovoriti na sudjelovanje naših vojnika u NATO-ovim operacijama. A ako računamo da će Hrvatsku braniti NATO, sjetimo se kako je prošla obrana Srebrenice, Vukovara...Čelnici NATO-a planiraju većinu baza iz zapadne Njemačke prebaciti u nove zemlje članice te se u Sloveniji u Cerklju, odmah uz hrvatsku granicu, preuređuje aerodrom za prihvat NATO-ovih zrakoplova, premda je Sloveniji bilo obećano da se kod njih neće graditi baze. Želimo li doista NATO-ove baze pokraj Pule, Splita, Zadra ili Zagreba, kao što se najavljuje? Studenti i profesori Filozofskog fakulteta u Zagrebu navode u svom Otvorenom pismu kako pitanje koje treba postaviti nije “treba li Hrvatska ući u NATO?“ nego “što će se dogoditi ako Hrvatska ne uđe u NATO?“ Njihov odgovor je - ništa. Dapače, bit ćemo sigurniji, nećemo bacati milijune u vjetar, a savjest će nam biti čista. Oni stoga pozivaju hrvatsku javnost da digne svoj glas protiv ulaska Hrvatske u NATO. I to bi bilo to. Svi kojima je na srcu budućnost Hrvatske i kojima je dosta mrske “hrvatske šutnje“ mogu nakon čitanja ove Inicijative studenata i nastavnika Filozofskof fakulteta u Zagrebu protiv NATO-a uzviknuti presretno, aleluja! Najzad su umni ljudi u ovoj šutljivoj zemljici digli svoj glas, napisali prosvjed i potpisali ga. Za sreću generacija koje dolaze. Nisu jedini. Neki drugi mladi ljudi pripremaju sakupljanje 450 tisuća potpisa koji bi onda ovu besramnu vlast prisilili da o ulasku Hrvatske u NATO raspiše referendum. Ponosna sam što u mojoj zemlji žive ljudi koji misle svojom glavom i koji se brinu o budućnosti naše djece. Strašno je da im se ne daje prilika da preko medija njihov glas dođe i do onih koji ne lutaju bespućima interneta.

Moram priznati, poznavajući naše utjecajne medije, prije svega Hrvatsku televiziju i našu podaničku vlast kojoj je najmanje na duši sudbina građana ove zemlje, hrabri glas studenata i profesora zagrebačkog Filozofskog fakulteta neće se daleko čuti. Pa ipak, ne bismo trebali odustati. Nekad su ljudi prosvjedovali protiv rata i nepravde iako ih na ustanak nije dizala televizija, mnogi su u borbi za pravdu i istinu gubili živote. Zašto šutimo svi mi ostali? Još ima vremena. Organizirajmo se. Uključimo u akciju našu djecu, naše roditelje. Dijelimo letke po kućama. Kucajmo susjedima na vrata. Lijepimo proglase po školama. Iziđimo na cestu. Nosimo parole. Unajmimo megafone. Krenimo na Trg bana Jelačića, zauzmimo sve trgove svih hrvatskih gradova i sela. Ovo je naša zemlja, ona ne pripada ni Mesiću, ni Sanaderu, ni Šeksu, ni Jandrokoviću, ni zločincima koji žele izgraditi vojnu bazu blizu Dubrovnika. Kako nam nije jasno da nemamo što izgubiti? Sve su nam oteli, potpisivanjem pakta s Amerikom otet će nam i posljednji tračak ponosa koji još u nama tinja. Smijemo li svi mi mirno spavati samo zato što tamo neki studenti i profesori umjesto nas vrište?

Može li njihov hrabri glas oprati našu savjest u nekim gadnim, budućim vremenima? Kad dođe NATO, kad u naše luke uđu njihovi brodovi, kad se naši gradovi pretvore u njihove bordele a naše kćeri u kurve, kad se iznad naših prekrasnih turističkih gradova budu probijali zvučni zidovi, kad nam počnu stizati mladi hrvatski leševi u lijesovima odjevenim u američku zastavu, kad Hrvatska bude Bushu ono što je NDH bila Mussoliniju, tko će biti kriv? Mesić? Sanader? Zna li danas itko otprve tko je komade Hrvatske poklonio Italiji? I je li njegovo ime bitno? Smijemo li Pavelića kriviti za sve ili, htjeli ne htjeli, moramo priznati da su njegovu zločinačkom činu kumovali i naši preci, šutljivi Hrvati, kukavice kojih se danas stidimo. Povijest se ponavlja. I opet šutimo, mi bijednici, i radujemo se što će za koji tjedan našu zemlju posjetiti Hitler dvadeset i prvog stoljeća poznat po jednoj od milijun svojih mudrih izreka: “Većina uvoza potječe izvan zemlje.“ U našem slučaju Bush se prevario, o v a j uvoz potječe unutar naše zemlje. Možda još imamo vremena reći Hitleru ne, mi šutljivi nasljednici Pavelićevih šutljivaca, mi buduće ubojice vlastite djece.

22 февруари 2008

Почетак стварања велике Албаније


Још крајем седамдесетих година, када сам почео да радим за америчку владу и Конгрес, представници албанске заједнице су ми показивали мапе на којима је држава „Илирија” обухватала целу Албанију, Косово, половину Македоније и добар део Црне Горе, каже Мартин Шлецингер, директор центра „Вудро Вилсон”

Брисел, 21. фебруара – Тежња за уједињењем Албанаца је претња за будућност Македоније, казао је Мартин Шлецингер, директор источноевропских студија у вашингтонском институту „Вудро Вилсон“ у интервјуу за „Глас Америке“, који је делом пренео македонски дневник „Утрински весник“. Шлецингер предвиђа да би једна од директних последица независности Косова могла бити нестанак Македоније, а да би се читав регион могао наћи у озбиљној кризи праћеној променом граница на Балкану.

– То је процес подстакнут политичким разлозима. Руководство у Тирани и Албанци у Македонији још то не говоре, али мислим да је неизбежно да дође до њиховог приближавања. Било би добро да се то догоди под окриљем УН, али ако не буде тако, можемо да се опростимо од постојања Македоније. То је сигурно, а то је само почетак – казао је Шлецингер коментаришући вероватноћу уједињења албанских држава на Балкану.

Одговарајући на питање када може да се очекује да ће Албанци у региону пожелети да живе у заједничкој држави, Шлецингер каже да је то давнашња тежња.

– Када сам још крајем седамдесетих година почео да радим за америчку владу и Конгрес, представници албанске заједнице су ми показивали мапе на којима је држава „Илирија“ обухватала целу Албанију, Косово, половину Македоније и добар део Црне Горе. Мислим да су Албанци веома мудро то радили и да је на крају крајева сасвим природно за њих да ће тражити да живе у једној држави, као што су и Срби желели да живе у једној држави, што је спречено. Не видим зашто бисмо сада омогућили стварање велике Албаније, која не би била ни стабилнија ни више морална од велике Србије. Заправо била би много мање морална, јер би настала разбијањем других земаља. Мислим да је то процес који траје годинама и то није ништа ново. Није тачно оно што кажу представници САД да је отцепљење Косова дошло као последица Милошевићевог режима и убијања десетина хиљада људи током рата, то је такође претеривање. Све је то бесмислица. Затегнутост између Срба и косовских Албанаца на тој територији траје већ 100 година – објаснио је Шлецингер.

Он је уверен да ће доћи до прекрајања граница на Балкану, што је последица независности Косова.

– САД и тзв. међународна заједница тврде да је то црвена линија која не сме бити прекорачена. Као што не сме бити поделе Косова, тако не сме бити придруживања Косова другој држави. Али они то не могу спречити. Или можда могу, ако желе. Да ли желе, то не знам, али свакако има и таквих иницијатива. За Албанију би уједињење са Косовом и делом Македоније произвело унутрашње политичке последице и етничке проблеме, с обзиром на то да би дошло до премештања центра моћи, али сматрам да ће тежња да се буде Албанац у Албанији преовладати и то је нешто са чиме ће свет морати да се суочи, не данас, можда ни за пола године, али за шест-седам година то је сигурно. Ово је само први корак у новој фази у ономе што се дешава на Балкану. Признавање косовске независности ништа није решило, само је отворило цео низ нових питања и проблема са којима сада морамо да се суочимо – казао је Шлецингер.

Мартин Шлецингер је дугогодишњи први човек источноевропске канцеларије центра „Вудро Вилсон“ а радио је и у америчком Конгресу. Био је редовни саветник за балканску политику. Докторирао је на тему „Југославија“, а експерт је за Балкан и проширивање НАТО-а.

В. Јокановић

20 февруари 2008

Ко ће признати Косово

Одлуку о регулисању односа с Приштином државе чланице Уније доносиће појединачно

Брисел 18. фебруара – Одлуку о регулисању односа са Косовом државе чланице ЕУ доносиће појединачно у складу са националном праксом и правним нормама, саопштено је данас касно по подне у Савету Европе после вишечасовне седнице министарског савета у заједничком закључку земаља чланица ЕУ. Димитриј Рупел, словеначки шеф дипломатије је нагласио да је заједнички закључак потврдио јединство у ЕУ. Савет министара је претходно саопштио да је одлука о независности коју је јуче донела косовска скупштина у Приштини примљена к знању. Савет је подвукао да је ЕУ посвећена поштовању Повеље УН и Хелсиншког завршног споразума по питању принципа територијалног интегритета и још једном истакао да је случај Косова јединствен. Заједничка изјава Савета министара ЕУ која је међу новинарима у Бриселу оцењена као контроверзна, срочена је како би помирила велике разлике које су испољене међу члановима Савета и оставила простора за појединачно деловање унутар ЕУ.

На инсистирање Словеније у текст закључка је ушла реч независност, док је Шпанија била изричита у захтеву да се текст прошири помињањем Повеље УН и Хелсиншког акта. У закључку се поред осталог наводи да Савет потврђује дугорочну оријентацију за стабилност на западном Балкану и понавља се да је ЕУ спремна да одигра водећу улогу у јачању стабилности у овом региону, подсећајући на закључке Европског савета од 14. децембра 2007. године. Прва појединачна реаговања чланица ЕУ на заједнички закључак показала су да је његово тумачење разнолико.

У текст закључка накнадно је ушла и реченица којом се осуђује јучерашње насиље у Београду и Косовској Митровици.

– Кипар никада неће признати независност Косова, јер то представља кршење територијалног интегритета Србије, казала је кипарска министарка спољних послова Ерато Козару-Маркулис. Исто је саопштио и њен румунски колега Михаил Ражван Угуреану, а чврст став о непризнавању сецесије изнео је и шпански шеф дипломатије Мигуел Ангел Моратинос. Прво признање Косова стићи ће из Француске, најавио је Бернар Кушнер, министар спољних послова, који је рекао да ће његов председник Никола Саркози вечерас послати писмо о признању у Приштину. Признања би на исту адресу требало ускоро да стигну из Италије и Велике Британије, најављено је у Бриселу.

Судећи према изјавама шефова дипломатија земаља чланица Европске уније пре почетка данашње седнице Савета министара, ЕУ је била оштро подељена у погледу става према једностраној, јуче проглашеној независности Косова. Шпански министар спољних послова Мигуел Ангел Моратинос рекао је одмах да његова земља неће признати једнострану сецесију Косова.

– Нећемо признати независно Косово, јер јучерашња одлука косовске скупштине није у складу са принципима међународног права и она је илегална – казао је Моратинос. Образлажући став Шпаније, Моратинос је истакао да би евентуално признање косовске независности могло уследити само уз сагласност званичног Београда и Савета безбедности Уједињених нација. „Уколико не буде тако, може доћи до оштре поделе у међународној заједници, која може дестабилизовати читав регион”, објаснио је Моратинос, који је нагласио да се независности Косова оштро противе још Румунија, Грчка, Бугарска, Словачка и Кипар. Шеф шпанске дипломатије најавио је пред улазак у салу за састанке Савета министара да ће инсистирати да званични став Мадрида уђе у закључке данашњег скупа министара ЕУ. Он је ипак изразио наду да ће ЕУ задржати неопходно јединство.

Валтер Штајнмајер, шеф немачке дипломатије изјавио је око 10 часова, пред почетак састанка министара да је одлука о отцепљењу Косова заправо крај распада Југославије и изразио уверење да ће ЕУ усагласити ставове у вези са овим питањем и изаћи у јавност са заједничким ставом. „Седам година смо покушавали да дођемо до договора, али сада је одлука донета”, казао је Штајнмајер и изразио наду да ће заједнички текст одговора на косовску независност бити усаглашен. Он је поручио да би ЕУ требало истовремено да пошаље Србији позитиван сигнал о њеној будућности и ЕУ интеграцијама.

– Отцепљење Косова од Србије представља почетак уласка Србије у ЕУ, казао је јутрос француски шеф дипломатије Кушнер по доласку на министарски самит. Он је оценио да је сецесија Косова добра вест и велики успех за Приштину, али да то није пораз за Србију.

Британски министар спољних послова Дејвид Милибанд је нагласио да је Косово јединствен случај који захтева јединство ЕУ, док је холандски шеф дипломатије Максим Ферхаген изјавио да његова земља неће журити са признањем.

Оли Рен, европски комесар за проширење инсистирао је да је Косово јединствен случај, а приштинска декларација резултат дуготрајног процеса, док је Хавијер Солана, високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност упутио свим странама позив на мир и одговорност. Замољен да прокоментарише данашње помињање Косова и интеграције Србије у ЕУ у истом контексту, Солана је за „Политику” нагласио да су Косово и приближавање Србије ЕУ и даље два одвојена процеса.
Владимир Јокановић

Словенија ликује и страхује

Љубљана, 18. фебруара – Словеначка амбасада је готово сасвим уништена, пише на телетексту словеначке националне ТВ куће; тако РТВ Словенија преноси утиске свог посебног извештача из Београда Дејана Ладике, а оно што нарочито узнемирава овдашњу јавност јесте Ладикин извештај, који се вртео у поподневним информативним емисијама, у коме је описао како су „демонстранти (у Београду) допузали до балкона (зграде словеначке амбасаде), откинули словеначку и европску заставу те обе запалили”.ТВ Словенија је драматичну репортажу о „насиљу у Београду”, која је данас на првом месту свих информативних емисија одменила вести из Приштине (сада на другом месту), опремила насловом „Словеначки симболи у огњу”. Репортер је провукао и опаску да је „српска полиција” касно дошла на поприште испред амбасаде Словеније, чиме је публици натукнуо разлоге таквог демолирања.Поводом напада на амбасаду Словеније у Београду видно нерасположен огласио се из Брисела и шеф дипломатије Димитриј Рупел, који је критиковао то што неки политичари у Србији зову на насиље позивима на демонстрације; из МСП-а Словеније је саопштено да се још не зна хоће ли тамошња дипломатска посада бити враћена у матицу, а уз то је исти МСП већ до подне лансирао упозорење грађанима да је Србија опасна дестинација и да „не саветује путовања у Србију, ако то није неопходно”.У Србији су и наредних дана најављени масовни протести, каже се у саопштењу Рупеловог МСП-а које упозорава да би „мета напада могли да буду и словеначки држављани”, док словеначким држављанима који се већ налазе у Србији МСП Словеније саветује да „избегавају места где се демонстрира и да редовно прате медије”. Ту следи и упозорење онима који путују на Косово: „Нека словеначки држављани буду опрезни када прелазе границу, јер српске власти сваки улазак на Косово који није обављен на контролној тачки српско-косовске границе – сматрају нелегалним.”После данашње најаве министра спољних послова Шпаније да његова земља неће признати Косово, министар Рупел се као председавајући кору министара спољних послова земаља чланица ЕУ нашао у проблемима, јер је број држава Уније које одбијају да признају Косово већи него што је рачунао. Рупел је пре месец дана, када је вршен велики притисак да се „постигне јединство ЕУ” (које је Рупел и данас тражио), изјавио да ће бити проблема ако више од једне државе (од 27) одбије да призна Косово. Како незванично сазнајемо у Љубљани, број „бунтовничких” држава које инсистирају на поштовању међународног права тренутно се попео на шест. У међувремену је и Словенија, после „дивљачког пира навијача у Београду” и гостовања председника Привредне коморе Словеније (ПКС) у синоћњем ТВ дневнику („Одмеви” – реаговања), најавила да ће можда изабрати другу тактику у признавању државности Косова, при чему је помињан модел признања Црне Горе, где је процедура тако „развучена” у парламенту да је Словенија била 35. земља у низу оних које су признале црногорску самосталност.Занимљиво је да је председник ПКС-а истакао податак да је Србија ове године у врху, тачније прва по словеначким привредним улагањима, и то не само у региону него уопште (укључујући и ЕУ), те да је робна размена један према два, разуме се у корист Словеније. Стрепња за инвестиције је донекле умирена информацијом да Словенија у Србији запошљава око 15.000 радника, уз очекивање да ће се Срби „истутњати”, а онда помирити са „постојањем нове, најмлађе државе у Европи” уколико жели да се приближи ЕУ.Ликовање због коначног проглашења државности Косова поткрепљено је сценама из Приштине, попут оне где група грађана отвара шампањац, сипа га у пластичне чаше, окреће се ка камери (дописнице ТВ Словенија Марте Разборшек) и у хору каже: „Хвала, Словенија!”Дневник „Дело” на ударном месту штампа коментар специјалног репортера с Косова Боштјана Видемшка, који почиње закључком да „иронија не може бити већа – буквално 20 година рата и насиља на тлу некадашње Југославије није могло бити окончано на надреалнији начин: док су у Приштини, коју обливају таласи позитивне енергије – на десетине хиљада косовских Албанаца славили дуго у ноћ дугоочекивану независност, дотле се у Београду српска полиција обрачунавала са сопственим људима који су протестовали због проглашења косовске независности односно дефинитивног губитка нечега што је Милошевићева Србија због геноцидне политике (неповратно) изгубила још давног јуна 1999; учинак бумеранга је у историји био ретко када тако брз”. „Дело”, у истом духу као остали словеначки медији, подсећа да „денацификација у Србији још није обављена”, па је „самостално Косово једина шанса да (Срби) доживе бар делимичну катарзу”, уз напомену да „косовска државност није имала алтернативу”, а да ће се сада све лепо одвијати према Ахтисаријевом плану.

Светлана Васовић-Мекина

Nacionalni interes - 'Be Nice'

Moj djed je sredinom tridesetih godina prošlog stoljeća nakratko bio sudac u Gostivaru u zapadnoj Makedoniji. (Tadašnja je Jugoslavija državne službenike, učitelje i suce, selila kako je htjela, pogotovo ako su glasali za oporbene stranke i ako nisu bili Srbi.) Danas, kada kosovski Albanci imaju svoju državu, sjetio sam nečega što mi je djed ispričao.

Lokalni je žandar načuo da je neki tamošnji Albanac, navodno, nešto ukrao. Kako se žandaru nije potanko istraživalo što se točno dogodilo, a zakona se nije držao kao pijan plota, naredio je dotičnom čovjeku da legne na ulicu, a on se lijepo popeo na konja i nekoliko puta u trku 'prešao' preko nesretnika. 'Ako si nevin, ništa ti se neće dogoditi; ako si kriv – e onda, tko ti je kriv', ovako je otprilike glasilo objašnjanje organa tadašnje kraljevske vlasti.

'A ti kao sudac, ti ništa?' – pitao sam djeda, koji je samo odmahnuo rukom. 'Kakav sud, kakvi bakrači...'

Očito, pravna država još nije bila zaživjela. Nije bilo niti Nataše Kandić, niti Sonje Biserko, niti NATO saveza, niti UNMIK-a.

Dio Srbije kao da još uvijek živi u tom vremenu.

*******
'.... kada procijenimo da je to u našem interesu, donijet ćemo odluku o priznanju Kosova...' – rekao je za ovu problematiku nadležni hrvatski dužnosnik, pretpostavljam stanovnik grada u kojem ulice nose imena Islanda, Njemačke i Ukrajine, iz zemlje u kojoj se, ne tako davno, pjevalo 'Danke Deutschland'.

'Nacionalni interes' – tajna sa sedam pečata.

U zemljama koje su same sebe uvjerile da su 'male' i 'nevažne' nacionalni interes i tzv. realpolitika ponekad se definiraju u skladu s nekakvim palanačkim shvaćanjem lukavosti što se na kraju svede na to da ispadneš prilična budala – iznevjeriš onog koji ti je naklonjen a šuruješ s vlastitim protivnikom. (Primjer iz hrvatske nedavne prošlosti, po mom sudu, je katastrofalna politika iz ranih devedesetih prema Bošnjacima. Vjerojatno i bošnjačka prema Hrvatima.)

Iako su ljudi u Zagrebu skloni instinktivno reći 'nećemo se pačati u nešto što nije naš problem', treba se zaista upitati ima li smisla ponovno nasijedati blefiranju i prijetnjama zemlje u kojoj su Šešeljevi radikali još uvijek najpopularnija stranka - i time ohrabrivati Rusiju kojoj, kako se čini, jedan hladni rat nije bio dovoljan? Ili pak treba otvoreno podržati kosovske Albance, koji su u Jugoslaviji patili duže i gore od Hrvata.

Po mom mišljenju – a mišljenje iznosim ovdje jedino zato da bi se rasplamsala dobra diskusija, bez iluzija da utječem na bilo koga – Kosovo zasluženo postaje država najviše na temelju tih patnji, zbog srbijanske diskriminacije, etničkog čišćenja i rata. Ukratko – zbog kalvarije tamošnjeg naroda. Tužno, ali istinito.

Ako ne zbog patnji, zbog čega drugog? Činjenica je da Albanci već imaju jednu državu. Činjenica je također da je Kosovo 'srpsko', u povijesnom smislu – valjda i više nego 'albansko'. Međutim, Srbija ga je izgubila zbog katastrofalne i zle politike Slobodana Miloševića. Baš kao što su i Njemačka i Italija 1945. izgubile dijelove državnog teritorija koji bi se – da Drugog svjetskog rata nije bilo – mogli s pravom smatrati i 'njemačkim' i 'poljskim', i 'talijanskim' i 'hrvatskim'.

(Noam Chomsky je negdje rekao da je Miloševićeva Srbija izgubila Kosovo zbog toga što je krajem devedesetih bila jedina europska zemlja koja je odbijala prihvatiti američki, neo-liberalni ekonomski model tržišnih reformi. To bizarno tumačenje konačnog raspleta balkanskog sukoba ostavljam na analizu komentatorima ultra-lijeve orijentacije.)

Koja bi država 1989., u vrijeme Gazimestana, na početku Miloševićeve 'nemilosrdne demokratije', Kosovu udijelila diplomatsko priznanje? Niti jedna, vjerojatno s pravom. Međutim, nakon onoga što se u posljednjih dvadesetak godina događalo u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu – nakon ratova koji su počinjali s pretpostavkom da će se protivnik preplašiti same pojave kokardi i crnih brada, a kada se to nije dogodilo, slijedilo je 'čišćenje' – diplomatsko je priznanje zapravo najmanje što svijet, s priličnim zakašnjenjem, može učiniti za albanski narod na Kosovu.

Ishod 'kosovske krize' bi, piše Anne Applebaum u današnjem Washington Postu, trebao biti 'pouka nasilnicima tipa Miloševića'. Politika koju vodite na kraju će najviše štetiti vašem narodu.

Zato, jednostavno rečeno – be nice!

Što ne znači da se treba poniziti. Dovoljno je ponašati se prema drugom onako kako bi željeli da se on ponaša prema nama.
Bojan Klima

11 февруари 2008

Вавилонците и нашите градители на цркви

(Отворено писмо до премиерот)

Почитуван господине премиер, не се сомневам дека има луѓе што и' аплаудираат на Вашата одлука да градите православна црква на скопскиот плоштад, иако немам впечаток дека се толку многу колку што Вие сакате да верувате. Ваше право е да имате свои визии и уверувања, но со правата оди и одговорноста, нели. И пред Бога и пред луѓето. Повеќе луѓе веќе со право Ви укажаа дека со ваквата одлука го кршите Уставот (и секуларниот карактер на државата и еднаквоста на верските субјекти). Ни не обидувајте се да го порекнувате тоа. Зашто, ако се извлечете де јуре, виновни сте де факто. Укажано Ви е и тоа дека оваа своја одлука ќе ја остварите со парите на сите граѓани, иако најмалку 40 отсто не се православни, а реакциите во јавноста недвосмислено покажаа дека ни сите православни не го поддржуваат овој проект. А ни сите муслимани не ја поддржуваат проѕирната компензација со џамијата во Тетово. Јас, како христијанин, сакам да Ви укажам дека со ваквиот чин ги кршите и принципите на етиката, особено на христијанската етика. Еве зошто.Да му дадете подарок на најбогатиот, највлијателниот и најмногубројниот, не е никаква доблест. Таквиот чин може да биде конформизам, умилкување, лична суета, суеверие или нешто слично, но не и доблест. Барем не според христијанската етика, зашто Христос го учел токму спротивното. Верската заедница спрема којашто сте безрезервно наклонети има две илјади објекти. Една дузина помали христијански субјекти во Република Македонија воопшто немаат свој верски објект. Меѓу нив има и такви што на светот му дале по 3-4 нобеловци. Не им давате ни наменско земјиште, ни маркица за верски објект, ни дозвола за градба, ни одговор на барањата, а камоли државни пари. Ние сме горди што владите на претежно протестантските земји не и' го прават тоа на верската заедница којашто Вие овде ексклузивно ја протежирате.

Можеби ќе имавте чувство на правичност во оваа сфера ако во Вашиот стан се собираа на богослужби стотина верници 2-3 пати неделно. Или за симболични измени во ДУП да молите и да чекате 3-4 години. (Дали толку ќе трае и измената на ДУП за да се овозможи изградба на Вашата црква, останува да видиме). Или, ако министерот за транспорт и врски не ве удостојува ни со одговор на Вашите уредно архивирани дописи. А во сојуз со него и куп скопски градоначалници, кои се убедени дека им е света државна должност, на верниците кои не се припадници на нивното религиозно милениче, да не им дозволат ни да дишат од воздухот на нивната правоверна општина, а камоли да градат верски објекти!

Понатаму, со вакви и слични постапки, Вие станувате директен соучесник во протежирање на религиозен етнофилетизам, кој несомнено е типичен за вероисповедта што Вие ја устоличувате, но докрај е спротивен на Христовото учење. Ако Христос и Неговите апостоли имаа етнофилетистички дух, христијански цркви ќе се основаа само во Израел.

Сте размислиле ли за својата одговорност пред Господ, зашто барем Тој знае дека во многу храмови, наместо вера во Бога, се проповеда етнофилетизам, се практикуваат пагански обичаи, идолатрија, суеверие, празноверие, трговија... На едно такво место Христос отишол со камшик!

И Вас и сите други помпезни црквоградители сакам да Ве потсетам на една основна библиска вистина, силно нагласена од Светиот апостол Павле - да, токму оној што го донел изворното христијанство и во Македонија: „...Господ на небото и на земјата не живее во ракотворни храмови, ниту, пак, прима служба од човечки раце...“ (Дела на Светите апостоли, глава 17, стихови 24-25).

Конечно, заради сигурност во Вашите мотиви, добро ќе сторите ако се потсетите и на градителите на вавилонската кула, на нивните мотиви и на Божјото неодобрување: „И рекоа: Да си соѕидаме град и кула, висока до небото, И ДА СЕ ЗДОБИЕМЕ СО ИМЕ...“ (Прва книга Мојсеева 11:4). Ми се присторува дека препознавам современи вавилонски градители во нашата земја. Не знам зошто ми се наметна таквата асоцијација. Можеби затоа што ја читам Библијата.

Проф. д-р Иван Грозданов, припадник на христијаните баптисти во РМ

04 февруари 2008

Сизиф од Неготино во потрага по државна работа

Владо АПОСТОЛОВ

Во земја жив не се влегува и затоа морам да најдам работа. Вака 40-годишниот Орданчо Пецов од Неготино ја почнува приказната за неговите обиди да се вработи во државните институции.
Тој е дипломиран правник на Универзитетот „Св. Кирил и Методиј“ и магистрирал на Полициската академија во Скопје, на одделот за криминалистика. Во последните три години тој се јавил на преку 200 огласи и конкурирал за повеќе од 1.000 работни места.
- Во 90 отсто од огласите јас сум меѓу првите пет најдобри кандидати и секогаш избираа некој друг, се жали Пецов.
Тој педантно ги собирал сите документи со кои конкурирал на јавните огласи, известувањата за одбивање, жалбите до второстепената комисија во Агенцијата за државни службеници и тужбите до институциите.
Неготинецот раскажува дека една скопска општина во периодот од 2005 до 2007 година објавила три конкурси за истите работни места и дека локалната самоуправа примила само неколку вработени, иако имало доволно кандидати што ги исполнувале условите на конкурсот.
-Ова е очигледно малтретирање, а првите луѓе на институциите се повикуваат на дискрециско право да ги повторуваат огласите.
Често чекаат кандидатот што им е по „вкусот“ да го положи испитот за државни службеници, вели Пецов.
Друг вид на дискриминација, раскажува тој, се случува кога се избираат кандидати што ги исполнуваат условите поставени на огласот, но немаат најсоодветно образование и најдолго искуство.
- Како државни советници се вработуваат лица со работно искуство од една година. Практика е на овие позиции да се ангажираат луѓе што имаат минимум шест години работно искуство, вели Пецов.
Професорот Борче Давитковски смета дека ова е причина повеќе да се смени начинот на вработување во администрацијата. Сега функционира системот за работни места според кој кандидатите треба да конкурираат за секоја позиција. Давитковски во книгата „За...“ тврди дека овој систем ја полни администрацијата со нестручни партиски кадри. Тој бара нов систем во кој администрацијата ќе вработува млади кадри, кои ќе напредуваат со текот на годините.
Пецов, пак, вели дека и понатаму ќе се обидува да се вработи во некоја државна институција, иако секоја ваква авантура го чини пари и време.


16 јануари 2008

Тајна пада хеликоптера Ми-17

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Специјална комисија још није саопштила све детаље трагедије хеликоптера Ми-17 Ратног ваздухопловства Македоније, али извештај да су пронађени угљенисани остаци погинулих официра, подофицира и војника македонске војске говори да се догодила експлозија. Да ли приликом удара хеликоптера у земљу, или док је још био у ваздуху?

Из Скопља су дошле и неке вести да је хеликоптер наводно летео кроз маглу и облаке. Хеликоптери никада не лете дуго кроз облаке, поготово то не чине зими, јер хеликоптери немају уређај за елиминисање леда на елисама, као што то имају летелице са фиксним крилима. Дакле, чак и да је била магла, навигациони уређаји на Ми-17 омогућавају сигуран лет. У случају да је дошло до изненадног престанка рада оба мотора пилоти су могли да спусте хеликоптер и уз помоћ тзв. ауторотације, односно елиса би се још неко време окретала сасвим довољно да се хеликоптер приземљи. Оно што је највећа опасност за хеликоптере јесте могућност да пукне главњача ротора, или да пукне сајла репне елисе. У првом случају хеликоптер нагло губи висину, а у другом почиње да се окреће и пилот једноставно више не може да управља летелицом.

Чак и тада, у часу удара хеликоптера у земљу редак је случај да дође до такве експлозије да сви путници остану угљенисани, па чак и да је у хеликоптеру било експлозивних направа. Бомбе, муниција и експлозив, што је евентуално могло бити траспортовано уз војнике, нису осетљиви на удар, већ само на ватру.

Када је у јануару 1992. године дошло до обарања хеликоптера ЕЗ у рејону Вараждина, тај хеликоптер, који иначе и није био директно погођен ракетом са југославенског ловца Миг-21, већ је пао услед детонације ракетираног и погођеног хрватског хеликоптера поред којег је летео, дакле тај се хеликоптер ЕЗ само сручио на земљу, остао је скоро у једном комаду, а сви чланови посаде и путници погинули су у белим комбинезонима ЕЗ посматрача. Нико није био угљенисан и то потврђују и ТВ снимке...

Посада македонског хеликоптера Ми-17 била је најбоља посада у македонском РВ, јер су обављали задатке у оквиру мировне мисије "Алтеа" и БиХ. Значи да су за те македонске пилоте важили стандарди НАТО-а у обуци и броју сати налета, тако да је та посада имала најмање 150 сати налета годишње. Тај ниво обуке и број сати налета НАТО је изричито тражио од Скопља, јер у супротном случају не би ни дозволили Македонцима да лете заједно са НАТО хеликоптерима у БиХ.

Значи, експлозија на Ми-17 је узрок трагичног пада. Да ли је она била последица претходно постављене експлозивне направе у хеликоптеру, или на спољашњем делу трупа, или је уследила као резултат поготка ракете са земље, тешко је рећи без увида у прве налазе истраге. Експлозија је била снажна, јер су остаци хеликоптера расути по ширем подручју, што значи да се десила у ваздуху.

Остаје да се види, хоће ли влада у Скопљу, без обзира на могући политички контекст трагедије, изаћи са отвореним и јасним саопштењем узрока пада Ми-17. Или ће преовладати политика и све бити објашњено "техничким факторима и људском грешком"?

Мирослав Лазански

08 јануари 2008

Апче од стара облека за зависност од дрога

Весна ДАМЧЕВСКА

Почнал како средношколец со неколку цигари марихуана, колку да види како се „лета“. На 19 години веќе бил на хероин. Дрогата секој ден се повеќе го земала во свои раце. Еден ден сфатил дека не може тој да одлучува кога ќе зема од прашокот и дека е зависник. Тогаш побарал помош.

Тони Попов сега има 32 години. Пред 5 години се вратил од таму каде што, како што вели, ретко кој успева да се врати. Оженет е и има двегодишен син, Виктор.

- Помош бараат оние што ќе сфатат дека се зависни од дрогата. Но, додека за физичката зависност постојат апчиња, за психичката не постои лек. Јас својот лек го најдов во вербата во Исус и успеав потполно да се оттргнам од дрогата. Во тоа успеваат многу малку - вели Попов.
Во борбата против зависноста, Попов се бори со парите што тој и неговите партнери ги заработуваат во продавница за стара облека. Тоа е проект на норвешката фондација за борба против зависности од наркотици, „Марита“, која има претставништво и во Македонија, благодарение токму на Попов.
Во изминатите пет години активистите на „Марита“ низ цела Македонија одржале предавања во многу основни и средни училишта и на над 23.000 тинејџери им ја пренеле пораката: „Престани пред да почнеш“.

- Сакаме да им порачаме на младите никогаш да не земат ниту една доза од каква и да е дрога. Зависник практично се станува со едно земање. Затоа нашата работа ја насочуваме кон превенцијата од дрогата - објаснува Бојан Митановски, активист на „Марита“.

Тој вели дека секогаш им кажува на младите да не се залажуваат со тоа што нив, како поранешни зависници, денес ги гледаат живи, бидејќи од регистрираните 10.000 зависници во Македонија, преживеаните може да се набројат на прсти.
- Бевме друштво од седуммина. Сите земавме дрога, а само јас преживеав и веќе две години сум сосема чист. Првпат зедов дрога кога имав 14 години. Во моето маало лесно беше да се дојде до неа. Зедов од љубопитност и заглавив 10 години. Се уништив себеси, а и моите родители. Црниот дроб ми беше оштетен, имав тромбоза и рани од убоди по целото тело - ја раскажува својата потресна приказна, Митановски.

Во продавницата за стара облека во скопската населба Кисела Вода секогаш има многу луѓе што купуваат, а со тие пари активистите на „Марита“ спроведуваат кампањи во училиштата за превенција од дрога. Нивна желба е да отворат и центар за рехабилитација на наркозависници и да им помагаат на луѓето како што и ним им било помогнато кога им требало.


06 јануари 2008

До 2019 година Македонија ќе потоне во мрак?

ШОКАНТЕН ИЗВЕШТАЈ НА СВЕТСКАТА БАНКА
Ивана Билбиловска

Во 2019 година Македонија ќе увезува 90 отсто од своите потреби за струја. Почнувајќи од 2013 година, блоковите на РЕК „Битола“ и ТЕЦ „Осломеј“ треба да се „пензионираат“ или да се реконструираат. Овие „мрачни“ процени се дел од последната анализа на Светската банка на енергетскиот сектор во Македонија.
Експертите на Светската банка препорачуваат инвестиции во производствениот сектор, како и подготвување на ТЕЦ „Неготино“ за работа на гас или на јаглен, за да се избегне најлошото сценарио. Нашите експерти, пак, уверуваат дека ситуацијата и не е толку драматична.
Анализата што ја направија експерти на Светската банка покажува постојан пораст на побарувачката на електрична енергија. Така, ако во 2003 година побарувачката изнесуваше 7.222 гигават-часа, десет години подоцна се проценува дека побарувачката ќе порасне на 9.780 гигават-часа годишно. Според процената на Светската банка, побарувачката на струја во Македонија до 2019 година ќе се удвои и ќе достигне 12.600 гигават-часа годишно.
Како што расте побарувачката, прогнозата покажува дека понудата на електрична енергија ќе опаѓа. Ако во 1998 година сме произвеле 6.523 гигават-часа, за 2008 година анализата предвидува производство од 5.836 гигават-часа, додека за десет година подоцна е предвидено дури петпати помало производство - само 1.230 гигават-часа. Најзагрижувачки се, сепак, процените што се однесуваат на увозот на струјата. За 2019 година анализата покажува дека 90 отсто од струјата што ќе се троши во Македонија ќе биде од увоз, а ако пак ТЕЦ „Неготино“ работи со полн капацитет, „само“ 78 отсто од струјата ќе биде увезена. Во извештајот препорачуваат изградба на нови производствени капацитети, како и рехабилитација на блоковите на РЕК „Битола“ и ТЕЦ „Осломеј“. Исто така се препорачува ТЕЦ „Неготино“ да се преориентира за работа на гас или на јаглен, кој би се увезувал од надвор.
Македонските енергетичари велат дека ситуацијата и не е толку црна како што ја навестуваат од Светската банка.
- РЕК „Битола“ и ТЕЦ“Осломеј“ се навистина стари капацитети, со технологија стара педесетина години и дефектите кај нив зачестија. Меѓутоа тие и понатаму ќе продолжат да произведуваат струја - вели Константин Димитров, професор на Машинскиот факултет во Скопје. Тој оценува дека Македонија има резерви на јаглен, на кои може да се потпре.
- Во РЕК „Битола“, за да се произведе киловат-енергија се трошат три киловати гориво. Меѓутоа, тоа не значи дека овие термоцентрали ќе се пензионираат, како на стар автомобил ќе им се менуваат деловите и ќе се реконструираат. Во Осломеј може да се донесе и јаглен од Косово, а во Битола од Мариово, така што ситуацијата и не е толку црна колку што ни прогнозираат - оценува професорот Димитров.
Во меѓувреме, македонските енергетичари имаат надеж дека изградбата на големите хидроцентрали „Чебрен“ и „Галиште“, малите хидроцентрали со моќност од 30 мегавати и гасната централа ТЕ-ТО, која ќе има моќност од 200 мегавати, ќе ја подобрат ситуацијата во електроенергетскиот сектор во Македонија. Другите, пак, не се согласуваат, бидејќи тие капацитети ќе си имаат свој приватен стопан, кој струјата ќе ни ја продава по која сака цена и доколку сака да ја продава во Македонија.
Според Наумовски, решението може да лежи и во косовскиот јаглен, кој го има во огромни количества, а Косово сепак останува без струја. Останува можноста Македонија да купува косовски јаглен и да произведува струја, која потоа би ја продавала на Косово.
- Важно е да има добра волја, иако волјата на Косовците се уште не е решавачка за располагање со јагленот. Таква соработка ќе придонесе кон подобрување на односите на двете земји. Земји што имаат добри економски интереси не стапуваат во војна, што е наш најголем страв во однос на Косово - смета магистер Васко Наумовски од институтот „Охрид“.

Нуклеарка може да не спаси

Енергетската криза во јавноста повторно ја отвори можноста за изградба на мала нуклеарна централа со современа технологија во Македонија, во ретко населената област Мариово.
- Имаме ситуација во која Македонија во овој момент не може да произведе доволно струја за себе. ТЕЦ „Неготино“ не може докрај да ги задоволи нашите потреби. Геополитички гледано, наше учество во изградбата на новата нуклеарна централа „Белене“ во Бугарија би била подобра варијанта отколку да се потпреме на рускиот гас. Меѓутоа, не би требало да се одбегне идејата за долгорочна изградба на нуклеарна централа во Македонија. Земји како Германија, Франција, Шведска, Белгија не живеат од хидроцентрали, туку се потпираат на нуклеарна енергија. Имаше идеја за изградба на ваква централа во Мариово, но тоа наиде на силен протест кај македонските еколози - оценува магистер Наумовски.

Ц.Ч.

„Шпиље“ не го оствари планот

Хидроелектричната централа „Шпиље“ кај Дебар минатава година произведе 197 милиони киловат-часа електрична енергија, што претставува помало производство во споредба со годишниот план. Во ЕЛЕМ велат дека планот е реализиран со 86 отсто, а како главна причина за потфрлувањето се изразито сушната година и ремонтот на железната врата на тунелот што ја носи водата во турбините, што траеше повеќе од 20 дена. Во акумулацијата на Дебарско Езеро има резерви на вода за производство на над 20 милиони киловат-часа електрична енергија, а електроцентралата работи со трите турбини. Испораката на електрична енергија од ХЕЦ „Шпиље“, според надлежните, се одвива во согласност со потребите на ЕЛЕМ. Одговорните во централата велат дека поради обилните врнежи од снег се очекува подобрување на хидролошката состојба на Дебарско Езеро.

К. М.